Srpski bilansi
Rebalansom budžeta predviđeno je da Srbija uđe u deficit od 492 milijarde dinara, skoro devet odsto BDP. To je za 40 odsto veći deficit od onih rekordnih 2012. i 2014. godine, što pokazuje da nema razloga za optomizam, iako je predsednik Aleksandar Vučić najavio najuspešniju ekonomiju u Evropi. Negde su se polupali lončići, pa kad će pad BDP biti optimalnih 1,5 odsto, otkud ovoliki manjak u kasi. Godinu je izvukla poljoprivreda, a Srbija se ne može pohvaliti nekim profitabilnijim granama privrede. Međutim, ovi bilansi upozoravaju da je olako isplaćeno svim punoletnim građanima po stotinu evra tokom pamdemije, što je deficitu doprinelo za 1,3 odsto. Davano je svima, i onima kojima to ne treba, a to košta. Čak nije prihvaćena bespovratna pomoć Evropske unije od milijardu evra, da bi se država zadužila pod kamatama od tri odsto. Ostali su još nepoznati računi za kupovinu respiratora i medicinske opreme, i to se vodi kao državna tajna, a ne bi trebalo. U državnim finansijama ima nekih belina, na primer bužetska rezerva. Iz godine u godinu ta sredstva su povećavana, i dostigla 400 miliona evra, koliko iznosi i budžet za agrar. Sporno je što se o raspodeli malo zna, pa čak se ponekad ne vodi ni u u Službenom glasniku. Iz budžetskih rezervi tako se kupuje vojna oprema kao i oprema za policiju, BIU, ali se daju i enormna sredstva podobnim lokalnim samoupravama. Na primer u jednom mahu Beogradu je opredeljeno 600 miliona dinara, navodno što su zastali prihodi u budžetu prestonice, a tu su i davanja Loznici, Leskovcu, Nišu… na stotine miliona dinara, bez ikakvog kriterijuma. Znatna budžetska sredstva daju se EPS, Er Srbiji, Srbijagasu… Ali, EPS ima ogromne gubitke, po nekim računicama čak i 2,5 miijardi evra, a zaposleni imaju najviše prosečne plate u zemlji od skoro sto hiljada dinara. S druge strane o EPS se i ne priča mnogo, a dovoljan pokazatelj neposlovnosti što su gubici na mreži oko 17 odsto. Da se uštedi svega dva odsto, što je dovoljno da zameni sve one male hidroelektrane koje uništiše prirodu, a pri tome donose veliku zaradu njihovim vlasnicima koju plaćaju svi potrošači. O poslovanju ovog najvrednijeg srpskog preduzeća dovoljno govori i nedavni primer kada predsednik Vučić telefonom naručuje trafostanicu za jedno selo na Pešteru. Zahvaljujući udvorištvu v.d direktora Grčića trafo je stigao za tri dana, a na primer Šabac dve godine čeka na trafo stanicu za industrijsku zonu. Drugo povlašćeno javno preduzeće, Srbijagas, napravilo je minus od milijardu evra, ali gubitak snosi država. Tamo su prosečne plate oko 76.000 dinara.
Iako siromašna zemlja, među tri najsiromašnije u Evropi, sa prihodom po stanovnku od 7500 dolara, sa BDP od 51 milijardu dolara, olako se država, barem po predsedniku, premijerki i ministru finansija, ponaša kao bogati pijani Amerikanac. Tako nikada do sada nisu analizirani učinci subvencija stranim kompanijama. Rekord je 130.000 evra po radniku u fabrici čokolade, a tu je i 2,1 miliona evra za 30 radnika „Rauha“ u Koceljevi. Time su domaći privrednici diskriminisani jer tim subvencijama direktno se pomaže i strana konkurencija. A da se te pare, a do sada ih je dato oko 600 miliona evra, uložene u poljoprivredu, učinci bi bili i ekonomski, i demografski, i patriotski opravdani, u cilju većeg dohotka, privredne stabilnosti i očuvanja stanovništva i sela.
I to nije sve. Potpisuju su veoma začajni ugovori sa Kinom, Turskom, Rusijom, o velikim infrastrukturnim projektima. Sa Kinom su to poslovi od nekih sedam milijardi evra, a samo na kamate po svim dugovanjima treba izdvojiti više od 200 miliona evra godišnje. Za siromašnu Srbiju to je previše, a još poraznije što se tim projektima bez tendera daju poslovi direktno stranim kompanijama. Za srpske firme tek mrvice ostaju. Za ovaj kraj, Zapadnu Srbiju, mnogo se očekuje od eksploatacije litijuma, koji se koristi za baterije i električne automobile. Međutim, kompanija Rio Tinto do sada se nije proslavila u svetu po zaštiti čovekove okoline, a meštani Jadra već su počeli masovno da protestvuju. To je samo segment nekonzistentne ekonomske politike u Srbiji, dovedene na nivo improvizacije, jer dugoročno gledano samo su puste želje predsednika Vučića da za pet godina prosečna plata bude 900 evra. To znači da bi godišnji rast BDP trebalo da bude 12, 13 pa i više odsto, u dužem periodu, što nijedna ekonomija nije do sada zabeležela. I ono najvažnije, pandemija koronavirusom još nije prošla.
D.Eraković