Još od 1952. godine, kao studenta, šabački centar za socijalni rad me je angažovao, da svake školske godine, za vreme letnjeg školskog raspusta, u šabačkim letovalištima na Jadranskom moru gde su letovali učenici šabačkih osnovnih i srednjih škola, budem referent za fiskulturu, prvenstveno učitelj plivanja. Svakog letnjeg školskog raspusta, koji je počinjao krajem juna i trajao do septembra, kada je počinjala školska godina, učenici su letovali u smenama. Svaka smena je trajala po 21 dan. Učenike, iz šabačkih osnovnih i srednjih školama, na more su dovodili vaspitači koji su bili zaposleni u školama: učitelji, nastavnici, profesori a bilo je i vaspitača, koji su u školama bili direktori. Svaki od vaspitača, imao je u grupi najviše 30 učenika. Zbog mog rada koji sam obavljao u šabačkim letovalištima kao referent fiskulture od Opštine Šabac, dok sam studirao, imao sam stipendiju. Znao sam da kada okončam studije, da ću predmet fizičko vaspitanje, obavljati u jednoj od šabačkih osnovnih škola. Osnovne škole bile su pod patronatom opštine Šabac, a srednje šabačke škole bile su pod patronatom Sreza. U leto 1957. god. sa učenicima osnovne škole „Vuk Karadžić“ kao vaspitač dolazim na Jadransko more u Crikvenicu. Tada je direktor škole bio Iva Miladinović. Jednog dana dok smo bili sa učenicima u Crikvenici, na plaži, prilazi mi direktor Iva Miladinović i kaže: „Ja znam da si ti bio stipendista opštine Šabac, a moja škola već godinu dana nema nikoga da sa učenicima, obavlja nastavu fizičkog vaspitanja. Kada se vratim u Šabac, otići ću u opštinu, prosvetno odelenje, kod Predraga Gajića, Vojina Tišme i Rila Žeravčića službenika, da tebe rasporede da dođeš kod mene u školu, da obavljaš nastavu fizičkog vaspitanja. Kada sam se sa letovanja, krajem avgusta, vratio u Šabac, čekalo me je pismeno obaveštenje, da se javim direktoru OŠ „Vuk Karadžić“, Ivi Miladinoviću i da sam raspoređen u tu osnovnu školu. Te školske 1957/58 godine u Šapcu su postojale samo tri osmorazredne osnovne škole: OŠ „Vuk Karadžić“, OŠ „Janko Veselinović“ i OŠ „Laza Lazarević“ koja je tih godina, za nastavu koristila prostorije šabačke gimnazije. Te školske 1957/58 godine, nastavu fizičkog vaspitanja, u te tri osnovne škole obavljali su u OŠ „Vuk Karadžić“, Pavla Pavlović-Paja „Labud“, u OŠ „Janko Veselinović“ Sonja Ulardžić i OŠ „Laza Lazarević“ Petar Perić. Inače, pre naziva ovih navedenih škola, ove škole imale su druge nazive. Naime, Savet za prosvetu i kulturu Gradskog odbora u Šapcu juna meseca 1951. godine doneo je odluku o ukidanju školske mreže. Prestali su sa radom niži razredi ženske i muške gimnazije od I-og do IV-tog razreda, kao i do te 1951. godine, sve četvororazredne šabačke osnovne škole i tada doneta je odluka da se osnuju osmorazredne škole koje su nosile naziv Osmoljetna broj 1, u ulici Vuka Karadžića, Osmoljetka broj 2 u Karađorđevoj ulici i Osmoljetka br. 3 u zgradi šabačke gimnazije. Po novom zakonu od maja meseca 1955. godine, ove tri osnovne škole – osmoljetke dobijaju nove nazive i postale su: OŠ „Vuk Karadžić“, OŠ „Janko Veselinović“ i OŠ „Laza K Lazarević“. U OŠ „Vuk Karadžić“, avgusta meseca 1957. godine na sednici Nastavničkog veća pored ostalih tačaka dnevnog reda sednice, bila je i tačka: Podela odeljenja i razrednih starešinstava, članovima kolektiva koji su u nastavi. Ja sam kao razredni starešina te školske 1957/58 godine, raspoređen da vodim odeljenje V-3. U svim osnovnim i srednjim školama školska godina počinjala je 6. septembra. Školski zimski raspust počinjao je 15. januara i trajao je do 6. februara, kada se završavalo prvo polugodište. Drugo polugodište počinjalo je 6. februara a školska godina završavala se juna meseca. Kada sam 6. septembra školske 1957/58 godine došao u OŠ „Vuk Karadžić“ da po rasporedu časova, održim časove fizičkog vaspitanja za mene je taj dan bio mala svečanost, jer je to bio moj prvi dan u prosveti. Toga dana i danas se sećam jer sam celokupan moj radni staž proveo u radu sa učenicima. Za mene, svi učenici bili su podjednako tretirani, bez obzira na socijalno stanje, odnosno njihovih roditelja, ko su im roditelji, šta su i na kakvim su funkcijama bili. Nisam pravio razlike među učenicima, koje su verske i nacionalne pripadnosti bili. Iako sam radni staž počeo u prosveti učenike sam poštovao, a od učenika sam zahtevao i vaspitavao ih da poštuju sve starije osobe i ako vide da su u nevolji da im pomognu, a to je humanost-čovečnost. Na časovima fizičkog vaspitanja i času razrednog starešine govorio sam o porocima: pušenju, alkoholizmu, kockanju koliko su pogubni za zdravstveno stanje svake osobe koje se odaju tim porocima. Ja sam imao pravo da im o tome govorim, jer nisam nikada pio, pušio, kockao. U Tehničkoj školi „Boris Kidrič“ na časovima fizičkog vaspitanja svim učenicima, posebno učenicama završenih razreda, maturantkinjama govorio sam: Kada se budete udavale, vodite računa da vam suprug, ne bude alkoholičar i kockar, jer to su dva velika poroka!! U to vreme 80-tih i 90-tih godina 20-tog veka nije se konzumirala droga.
U OŠ „Vuk Karadžić“ u Šapcu, školske 1957/58 godine, za izvođenje nastave fizičkog vaspitanja, nisu bili nikakvi uslovi. Škola nije imala fiskulturnu salu ili neku prigodnu prostoriju da se izvodi nastava fizičkog vaspitanja. Kada su bile nepogodne vremenske prilike, kiša sneg, ja sam časove fizičkog vaspitanja izvodio u hodniku škole u tišini da ne bi ometali kolege koje su u učionicama držale nastavu iz teoretskih predmeta. Od prvog mog radnog dana, 6. septembra 1957. godine, pa sve do odlaska u penziju 1990. godine, od učenika sam zahtevao da budu disciplinovani, posebno sam tražio da vode računa o ličnoj higijeni i da vode računa o svom zdravstvenom stanju. Osnovna škola „Vuk Karadžić“ školske 1957/58 godine imala je ogromno, prostrano, nesređeno dvorište, koje nije bilo uređeno i ograđeno. U dvorištu nije bilo ni jednog sportskog terena za odbojku, rukomet košarku i fudbal. Do dvorišta škole, bila je kuća poznatog šabačkog zanatlije Srbe Apića, autolakirera, u to vreme najpoznatijeg majstora za farbanje putničkih automobila. Njegovo dvorište, kao i školsko bilo je neograđeno, pa su oba dvorišta bila kao jedna celina, jedno dvorište u odnosu na zgradu osnovne škole u dvorišta se ulazilo sa zapadne strane, ulazili su putnički automobili na farbanje kod majstor Srbe. Pored putničkih automobila u školskom dvorištu, vrlo česti nenajavljeni i nepozvani gosti bile su komšije „Muzičko-fijakerističke kolonije“, ulice Avde Karabegović, koji su svojim prisustvom i nedoličnim ponašanjem ometali izvođenje časova fizičkog vaspitanja. U tom ambijentu držao sam časove fizičkog vaspitanja, jer sam voleo i obožavao svoj poziv i posao, a u svakom poslu volja pobeđuje. Iako u OŠ „Vuk Karadžić“ nisam imao uslova da časove fizičkog vaspitanja držim po planu i programu, ja sam se trudio da sve moje učenice i učenike motivišem da je predmet fizičko vaspitanje jedan od glavnih predmeta za zdravstveno stanje svake osobe u svakoj dobi života i u tome sam uspeo. Pored redovne nastave časova fizičkog vaspitanja, ja sam van nastave formirao sportske sekcije. Za učenice i učenike, što su učenici sa oduševljenjem prihvatili. Pored sportskih igara, fudbala, odbojke, rukometa, košarke i sportova atletike gimnastike, učenice su volele ritmičku gimnastiku. Učenice su dolazile na treninge ritmičke gimnastike dva – do tri puta nedeljno, da uz muziku vežbaju, uvežbavaju ritmičke vežbe u dvotrećinskom taktu valcera. Na svaki trening ritmičke sekcije, i kada su se u školi proslavljali državni praznici i povodom toga organizovale su se priredbe, na tim priredbama uvek je učestvovala ritmička sekcija škole. Na svim tim priredbama ritmičku sekciju volonterski, harmoniku je svirao uvek moj školski drug iz ranog detinjstva, osnovne škole i osmorazredne šabačke gimnazije, ulice Masarikove, Prekog šora gde smo odrastali i gde su nam porodice stanovale. Nažalost Koste Koke Pavlovića, nema više među nama i nema više harmonike i njegovog virtuoznog sviranja. Koka neka ti je laka zemlja. Počivaj u miru, žali te tvoja generacija, tvoji školski drugovi i drugarice. A i nas je ostao mali broj.
U osnovnoj školi „Vuk Karadžić“, te školske 1957/58 godine nije bila nijedna gimnastička sprava. Ja sam od uprave, DTV „Partizan“, tako se tada zvao šabački „Sokolski dom“, dobio, svaki dan po 2 sata, određeni termin satnicu, da koristim terene i salu i tu sam sa učenicima i učenicama „Vukove“ škole, na držao treninge, iz sportskih igara, a u sali, DTV „Partizan“ sada „Sokolskog doma sa talentovanim učenicima, gimnastiku, vežbe na spravama., Učenice i učenici OŠ „Vuk Karadžić“ bili su vrlo zainteresovani za sport, pa su od tri osnovne škole, na takmičenjima, ekipno osvajali prva mesta, pa su moja dva učenika iz generacije: Ivan Glišić Pitija i Slobodan Radovanović Verin, završili fakultete fizičko vaspitanje i kao pedagozi fizičke kulture predavali: Iva Glišić u šabačkoj Poljoprivrednoj školi a Slobodan Radovanoviću OŠ „Sele Jovanović“ u Šapcu. Obojica su bili vrlo uspešni. Od oslobođenja 50-tih godina 20-tog veka, u celovitoj Jugoslaviji, proslavljao se Dan mladosti – 25. maj rođendan maršala Josipa Broza –Tita. Glavni nosioci i organizatori Dana mladosti bili su čelnici gradova i učenici škola i vojska JNA (Jugoslovenske narodne armije) Program proslave Dana mladosti po kriterijumima organizatora i rukovodioca bilo je: nošenje i predaja štafete iz mesta i gradova iz svih republika Jugoslavije, do Beograda, stadiona JNA, gde se održavala centralna proslava, predaja štafete i Savezni slet, na kome je svake godine prisustvovao drug Tito. Na Saveznom sletu vežbali su učenici iz mnogih gradova Jugoslavije i vojnici JNA. Učenici i vojska sastave svojih vežbi izvodili su uz određenu muziku. Ti sletovi bili su veličanstveni. Kada sam ja bio u JNA 1958. godine, jedna grupa učenika iz šabačke gimnazije koju je vodio Nemanja Panić, vežbala je na Saveznom sletu. Ja sam bio jedan od gledaoca tog sleta i sada kažem bravo Nemanja. Poput tog Saveznog sleta u svim gradovima Jugoslavije proslavljao se dan mladosti, pa i u Šapcu gde su učenici osnovnih i srednjih škola uz muziku Vaclav Mali, paradirali ulicama Šapca, u sportskoj opremi boje svoje škole, od hotela „Jugoslavije“ do pozorišta, a u popodnevnim časovima na igralištu FK „Mačva“, posebno svaka škola, osnovna i srednja, izvodila je uz muziku svoju sletsku vežbu uz veliki broj gledalaca, Šapčana.
-NASTAVIĆE SE-
Profesor Pavle Pavlović – Paja „Labud“
