U vreme kada sam bio učenik šabačke osmorazredne gimnazije od školske 1944/45 godine u Šapcu 1946/47 godine osnovana je i počela sa radom hemijska škola sa praktičnim radom „Boris Kidrič“. U hemijsku šabačku školu upisivali su se samo učenici muškog pola, a školovanje je trajalo tri školske godine. Pre nego što je avgusta meseca 1959. izgrađena zgrada nove škole i fiskulturna sala, hemijska škola nalazila se u zgradi školske labarotorije. U zgradi školske labaratorije održavala se teoretska nastava obrazovnih i ostalih predmeta i laboratorijske vežbe, analize iz hemijskih predmeta. Sa desne strane magistralnog puta, Šabac, Dumača i dalje Šabac Valjevo, Šabac Obrenovac Beograd nalazio se internat učenika hemijske škole i stambena „Zorkina kolonija“, u kojoj su stanovali radnici zaposleni u fabrici „Zorka“ i njihove porodice. Od mnogih stambenih zgrada, koje je u Šapcu HI „Zorka“izgradila po završetku Drugog svetskog rata, prve stambene zgrade, bile su u Šapcu „Zorkina stanbena kolonija“, koje su porušene i kojih više nema, a mnogi koji govore i pišu o fabrici „Zorka“, ne znaju, a u tom periodu nisu bili ni rođeni. Stambena “Zorkina kolonija“ imala je nekoliko ulica, a svaka zgrada-kuća, bila je komforna sa sanitarnim čvorom. Desno od stambenih zgrada „Zorkine kolonije“, prema južnoj strani Šipurskim livadama, nalazila se velika vodena površina, koja je nama vremešnim Šapčanima poznata pod imenom „Begli bara“ – „Begova bara“. „Begova bara“ bila je stanište ptica močvarica, čaplji, divljih patki, vodenih životinja, vidri i ribe. Kada je bio dozvoljen lov na divlje patke, na „Begovoj bari“, dolazio je u lov veliki broj šabačkih poznatih lovaca. Jedan od tih šabačkih lovaca bio je Dušan Radivojević, zaposlen kao električar u HI „Zorka“- OUR „Energetika“. Dušan Radivojević stanovao je sa porodicom u jednoj od zgrada „Zorkine“ stambene kolonije, koja je od zgrade nove škole bila udaljena 20 metara. Jednoga dana u lovu Dušan je uhvatio živog jazavca i doneo ga u stan. U vreme velikog školskog odmora, izveo je vezanog jazavca u školsko dvorište, a učenici škole okupilo su se iz radoznalosti oko jazavca, a neki od učenika nisu imali prilike da vide jazavca. Dušan Radivojević je učenicima održao čas „biologije“, a „metodska jedinica“ bio je jazavac, koga su učenici gledali uživo. Kada je zatrpana „Begova bara“, porušena je „Zorkina stambena kolonija“, a od nje ostalo je nekoliko zgrada. U zgradi u kojoj je stanovao Dušan Radivojević sa porodicom, od osnivanja Više hemijske škole bile su Uprava škole, kancelarije direktora, sekretara, blagajnika i ostalih službenika škole. Pored ove zgrade, ostala je zgrada internata hemijske škole. Kada je prestao sa radom internat u zgradu internata uselio se Inžinjering –Razvoj HI „Zorka“. U blizini školske hemijske labaratorije, 50-tih i 60-tih godina 20-tog veka, kada je porušena „Zorkina kolonija“, u tom velikom praznom prostoru, bio je veliki restoran HI „Zorka“ u kome su se vikendom-subotom, nedeljom i državnim praznicima održavale igranke, koje su bile vrlo posećene. Pored mladih zaposlenih u fabrici „Zorka“, na igranke su dolazili, mladi iz svih krajeva Šapca. Najviše mladih na igrankama bilo je iz Donjeg šora, ulica Pop Lukine, Miloša Pocerca (Šanin šor). Pored Šapčana, na te igranke u „Zorkin“ restoran dolazili su, radnici monteri iz Hrvatske, a najviše ih je bilo iz Zagreba. HI „Zorka“ te radnike angažovala je u novoizgrađenim pogonima, 60-tih godina 20-tog veka po završetku Drugog svetskog rata između mlađih generacija, republike Srbije i Hrvatske, bio je izražen antagonizam, netrpeljivost pa se to dešava i u Šapcu između montera iz Zagreba i šabačkih žestokih momaka žitelja Pop Lukine ulice. Na igrankama u restoranu HI “Zorka“, gde je bila „Zorkina“ kolonija, koga takođe više nema, na igrankama izbijale su tuče. Na jednoj igranci, u tom restoranu bila je takva tuča, da su svi učesnici tuče sve što je bilo u restoranu od stakla, od prozora staklenih vrata, posuđa, tanjira, čaša flaša sa pićem sve je bilo polupano. Od tih žestokih šabačkih momaka koji su učestvovali u toj tuči, mnogi od njih više nisu sa nama. Sve te momke sam poznavao, ali ni po koju cenu, njihov identitet ne bi nikome otkrio, jer su bili dobri radni ljudi i poznati građani Šapca. U „Zorkinoj“ koloniji, stanovala je pored ostalih i porodica Nagl, a mnogi od Naglovih bili su zaposleni u HI „Zorka“ u Šapcu. Neki od njih bili su poznati kao vrsne zanatlije i službenici i danas se priča i govori, da je jedan od Naglovih, aparatom za varenje vario aluminijum za aluminijum. Iz kolonije „Zorka“, sećam se i porodice Ljube Nikolića, koji je imao sina Mikana, poznatog u Šapcu pod nadimkom Cvrka i Ljubine kćerke Mimice, kojoj sam u hemijskoj školi „Boris Kidrič“ bio profesor četiri godine. Mimica je u Beogradu, diplomirala na Tehnološkom fakultetu i sa porodicom živi u Kovinu. Mimica u Šabac dolazi vrlo retko, samo kada njena generacija proslavlja godišnjicu mature. Bila je vrlo talentovana za sport, posebno za sportske igre. Mikan Cvrka talentovan za sport, posebno za fudbal i boks, ali u odrastanju malo poročan, ali u svakoj sportskoj igri i u pojedinačnim sportovima, da bi bio vrhunski sportista, najvažniji su talenat, volja, svakodnevno uredan život, trening, bez pušenja, alkohola, kocke, noćnog života. Mnogi u Šapcu, koji su u to vreme vodili šabački sport, mislili su da je Mikan Cvrka u boksu bio veći talenat, nego Puljanin Mate Parlov. Međutim Cvrka je voleo život i nije se pridržavao onih normi, što se zahtevalo od svakog sportiste, koji želi da postane vrhunski sportista. Ja sam Mikana cenio i poštovao iako sam bio dosta stariji od njega, a i on je mene poštovao kao i njegova porodica. Mnogo mi je žao što Cvrka u vrhunskom sportu nije uspeo, a i mnogim Šapčanima. Stvarno, iskreno žao mi je što nije uspeo!! Kada je kolonija HI „Zorka“ porušena prve izgrađene zgrade u Šapcu koje je HI „Zorka“ izgradila bile su; soliter fabrike HI „Zorka“ koji se nalazi, na uglovima između ulica: Pop Lukina i Miloša Pocerca (Šanin šor), i izgrađene su stambene zgrade, između ulica: Žike Popovića, Miće Stanojlovića i braće Srnića. Na tom prostoru 1961. godine izgrađena je OŠ „Sele Jovanović“. Nazive tih ulica i mnogih drugih ustanova, pozorišta, škola, promenio je „politički vladar“ koji je godinama vladao gradom sa svojom kamarilom, a neki od tih i sada su na vlasti. Nazive tih promenjenih ulica, kulturnih ustanova osnovnih i srednjih škola, pre promena, nosili su zaslužni ljudi, koji su dali živote za slobodu u borbi, protiv fašističke Nemačke u vreme Drugog svetskog rata. Tri brata Srnića „Padobranci“ u tom ratu izgubili su živote. Ja treća generacija Šapčana na kraju osme decenije života, ne znam sada nazive, velikog broja šabačkih ulica, a u Šapcu sam se školovao, završio sam osnovnu školu, osmorazrednu gimnaziju, polagao prijemni ispitu prvi razred gimnazije, polagao malu maturu, posle završenog četvrtog razreda gimnazije, školske 1951/52 godine završio šabačku gimnaziju. Polagao veliku (gimnazijsku) maturu: tri pismena: srpski jezik, strani jezik (ruski ili francuski) šest usmenih: srpski jezik, strani jezik, istoriju, fiziku, hemiju, matematiku. Tih 50-tih godina 20-tog veka najmanja pozitivna ocena za uspeh za svaki predmet, vila je dobar (3), a slaba ocena za uspeh bila je slab (2). Učenik koji je na kraju školske godine imao dve slabe ocene upućivan je na popravni ispit krajem avgusta meseca. Učenik koji je na kraju školske godine iz predmeta imao 3 (tri) i više slabih ocena (slab) 2, nije sa uspehom završio razred već je ponavljao razred. U šabačkoj gimnaziji profesori su bili stručni, pedagozi. Kada sam ja bio učenik u šabačkoj gimnaziji, bilo je 6 profesora koji su fakultete završili u Francuskoj Parizu -Sorboni, pa je još u vreme Kraljevine Jugoslavije, od merodavnih stručnih lica – inspektora, cetinjska i šabačka gimnazija ocenjene kao najbolje u Kraljevini, iako je prošlo više decenija, kada sam ja bio učenik šabačke gimnazije poznavao sam dosta učenika u to vreme, koji su bili učenici hemijske škole „Boris Kidrič“ iz Šapca i drugih Socijalističkih republika FNR Jugoslavije. Ti učenici sa strane po završetku škole ostali su u Šapcu. Iako je od toga vremena prošlo više decenija, sećam se Bojanića, Šormaza, Jove Penića, Ljube Nenadovića, Ljube Nišića, Miše Knežića, Milonje Veskovića, Dragana Ivanovića i Šapčanina Janka Rosića poznatog fudbalera šabačke FK „Mačve“. Sa nekim od ovih navedenih igrao sam fudbal jedno vreme u FK „Radnički“ iz Šapca, a to su bili: Jova Penić, Ljuba Nišić. Posedujem fotografiju, šabačke fudbalske ekipe FK „Radnički“ pred utakmicu sa OFK „Beogradom“ kada se igralište FK „Radnički“ nalazilo na lokaciji, gde je sada šabačka autobuska stanica, nekada autobuska stanica šabačkog ATP „7. juli“, koga su tada šabački političari, tada „vladari Šapca“ diletanti, uništili. Doduše politika je vlast, ali i slast. Hvala milom bogu, što se nikada od mladosti do mojih vremešnih godina nisam bavio politikom. Na fotografiji pored ostalih su Jova Penić, Pavle Pavlović-Paja Labud i Ljuba Nišić. Od mladosti, mog osnovnog školovanja, srednjeg školovanja, završenog fakulteta, bavio sam se onim što sam znao i završio. Moju uspešnu karijeru u sportu do odlaska u penziju, kao profesor fizičkog vaspitanja, kada je porušena „Zorkina“ kolonija i kada je zatrpana „Begova bara“, na tom prostoru izgrađena je HI „Zorka“, fabrika lekova, koja je nosila naziv „Farma Zorka“. Pored fabrike u blizini podignuti su magacinski prostor, službeničke kancelarije, a „Zorkina“ nekada kafana koja se nalazila u blizini novosagrađene fabrike lekova, adaptirana je u fabriku labaratoriju lekova. Prva i po meni najbolja direktorka lekova bila je Mirjana Vasilić (Lemajić) poštena, karakterna, korektna, koja ako nekome nešto obeća obećano je uvek sto posto ispunjavala. Malo je bilo osoba u fabrici HI „Zorka“ kao što je bila Mirjana Vasilić, neka se zna i ostaće zapisano za sva vremena. Pored fabrike farmacije, „Zorka“ je u krugu fabrike izgradila fabrike: Obojene metalurgije, Boja i lakova, Belih limova, , a u selu Dumača, pored magistralnog puta Šabac-Valjevo i Šabac-Obrenovac-Beograd, fabrike: Pločica i Zaštite bilja, a u selu Donje Crniljevo, fabrika kaolina opekarskih proizvoda, posebno fasadne cigle.
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović-Paja „Labud“