Iz pera profesora srpskohrvatskog jezika Miodraga Vučkovića Mige
Posle prvog svetskog rata i Ljubovija se kao i mnoga druga naselja u novoj Jugoslaviji, naglo razvija. Raste broj stanovništva, razvija se trgovina, zanatstvo, poljoprivreda. Ljubovija je tih 30-ih godina imala oko 500 stanovnika, 80 kuća, bolnicu, poštu, apoteku, osnovnu školu, 17 kafana, 13 trgovina, 10 zanatskih radnji, dve mesare, jednu grnčarsku radnju, jednu voskarsku radnju, dve frizerske radnje, tri pekare, tri kovačke radnje kao i dve potkivačkeradnje, jednog prevoznika, 3 obućara i dva advokata.
Kafane su u većini slučajeva bile prostorno više nego skromne, nekoliko stolova sa obaveznim kariranim stolnjacima, sa olajisanim podom i obaveznom „bubnjarom“, peći koja se ložila isključivo drvima i stajala na sredini kafane, sa obaveznim „kelnerajem“ – šankom. Osvetljavane su većinom, kao i ulice, tzv. „PETROMAKS“ gasnim lampama, za čije je održavanje i popravke bio zadužen Stojan Stojanović zvani Stojan Čupić.
U glavnoj ulici, u Donjoj varoši, na početku, nalazila se kafana „Lepi izgled“, čiji je vlasnik bio Bogoljub Tomić, zvani Čerčil.
Na mestu gde je danas zgrada Pošte, bila je kafana kod Todora Obućine. Bila je to jedna od većih kafana. Preko puta nje gde je sada Dom zdravlja bila je kafana „Sloga“, čiji je vlasnik bio Ljubomir Marić. Do „Sloge“, sada kuća pok. Steve Josipovića, bila je kafana „Jablan“, čiji je vlasnik bio Milorad Josipović, zvani Mićo pekar. Istovremeno tu je bila i „Mićina pekara“. Na centru, kod Spomen- česme, gde je sada prodavnica „ Jumko“, nalazio se hotel „Drina“ čiji je vlasnik bio Cvetko Vučković. Preko puta hotela „Drina“ nalazio se hotel „Central“ čiji je vlasnik bio Tihomir Vasić. Danas je tu Hotel „Drina“. Gde je danas frizerski salon Petra Gavrića, nalazila se kafana „Takovo“, čiji je vlasnik bio Svetomir Joković, zvani Ćiva. Odmah do kafane „Takovo“ nalazila se „Kafana kod Ignjata Ilića“ koji je bio poznat po svojoj sedoj bradi. Danas je tu trgovina „Ćevap“. Preko puta „Takova“ , nalazila se „Krčma kod Milojke Polić“, čiji je vlasnik bila Milojka Polić. Na uglu, gde je i danas, bila je kafana „Zeleni venac“ čiji je vlasnik bio Zdravko Perić. Preko puta „Venca“ gde je sada supermarket kod „Džidže“ držao je kafanu Slavko Stanišić. Kafanu „Soko“, koja je i danas na istom mestu, držali su Bojka i Milan Petrović. Preko puta „Sokola“, gde je nekad bila Sodadžijska radnja Svete Sodadžije, bila je kafana koju je držao Kojo Tešić, zvani „Balija“. Na putu za Pecku, na izlazu iz Ljubovije, držao je kafanu Đoko Tešić, zvani Đoko paradajz. Između dva mosta, na putu za Užice, bila je kafana „Kod Brala“, čiji je vlasnik bio Branislav Ivanović, zvani Brale. Zgrada je nedavno srušena. U „Donjem sokaku“ u kući Jezdimira Srećkovića, bila je „Kafana Sretena A. Vasića“, čiji su vlasnici bili Sreten i Anka Vasić. I na kraju van Ljubovije na Staroj Ljuboviji, bila je “Kafana kod Ilije Polića“.
Za ondašnje Ljubovijske kafane s pravom se može reći da su bile centri kulturnih i javnih zbivanja onog vremena. Nekoliko kafana je imalo i radio- aparate koje su gosti slušali jer ih je u privatnim kućama bilo nekoliko. Ponekad bi naišao i neki putujući bioskop, koji bi, u hotelu „Drina“, gostovao po nekoliko dana. Sa početkom pozne jeseni u pojedinim kafanama je svirala muzika, iz Krupnja, Šapca, ili Loznice. Najpoznatiji „Ansambl“, bila je kapela Memiša iz Krupnja. Svojim pesmama uveseljavali bi Ljubovijane sve do proleća, kada je za muziku u Ljuboviji nastupala „mrtva sezona“ – sve do sledeće jeseni. Za vreme dugih zimskih noći, naročito u dane praznika, u kafanama, koje su imale muziku, priređivane su i zabave sa posebnim programom. Najčešće je to bila lutrija, zatim šaljiva pošta i, na kraju izbor kraljice zabave. Na lutriji su se izvlačili zgodici: neki praktični predmeti za domaćinstvo, materijal za haljinu, ili odelo, pečeno prase, torta, neko piće i slično. Najpoznatija i najbogatija bila je zanatska zabava, koja je priređivana svake godine u februaru mesecu, na praznik Sveta tri Jerarha – dan slave zanatlija. Na ovoj zabavi i lutrija je bila bogata. Pored napred nabrojanih zgoditaka, zanatlije su za lutriju poklanjale svoje proizvode za zgoditke, opanke, papuče, cipele, pantalone, zatim besplatno šivenje odela kod krojača, besplatno šišanje i brijanje kod nekog od frizera, besplatna popravka obuće i slično. Na kraju svake zabave priređivana je i šaljiva pošta. Prodavane su šaljive razglednice sa prigonim tekstovima. Kupovane su i upućivane gostima kafane. Nekada su sadržaji čitani javno, što bi izazivalo buru smeha. Šaljiva pošta imala je i drugu svrhu, jedna od devojaka koja bi dobila najveći broj karata bi dobila najveći broj šaljive pošte, postajala je kraljica zabave za tu godinu i dobijala lep poklon. Eto, tako se nekada živelo u Ljuboviji i provodilo u ljubovijskim kafanama.
(M.V. tekst iz sedamdesetih godina prošlog veka).
B. Petrović