Jutros je preminuo Petrašin Durutović, profesor i, skoro pola veka, član uprave KUD „Abrašević“. Čovek koji je, svuda gde je radio, ostavio dubok i neizbrisiv trag. U školi, Opšini, Biblioteci šabačkoj, „Abraševiću“. U znak sećanja na ovog znamenitog čoveka ponovo objavljujemo intervju koji smo sa njim napravili pre dve godine.
Kad se kulturom osvoji jedan narod, topovi i rakete nisu potrebni
Tradiciju od jednog veka postojanja skoro pola veka sa „Abraševićem“ deli Petrašin Durutović, profesor, dugogodišnji član uprave tog kulturno- umetničkog društva, bivši savetnik za kulturu u opštini, nekadašnji rukovodilac Tamburaškog orkestra „Bisernica“, profesor u Francuskoj, pobornik ideje o Šapcu kao srpskom Verdenu … Nedavno je dobio zahvalnicu za dugogodišnji rad i zalaganje i priznanje kao počasni član KUD „Abrašević“. U šali kaže da time polako pokušavaju da ga penzionišu i u tom smislu, iako već i jeste penzioner… Ipak, ideje nikad ne stare, ma koliko godine neumoljivo prolazile i pokušavale da demantuju čovekovu misao o njihovoj večnosti…
Kako ste se osećali kad ste dobili priznanje?
Nisam ga očekivao, mada ga jesam želeo. Jednog dana su mi nasred šabačkog šora Ivan i Dragan uručili to priznanje i bio sam zaista zatečen. Sjajno je bilo sa njima ići od Šapca do Perpinjana na jugu Francuske, preći odatle do Denkerka na krajnji sever, pa do Krita, nastupati u Pozorištu na Jelisejskim poljima pred 3.000 gledalaca, slušati aplauze… Vodio sam i tamburaški orkestar „Bisernica“ i okupio na severu Francuske u Denkerku muzičku elitu, uglavnom su to bili profesori muzike i muzički stručnjaci. Rečju, ovaj narod i moja zemlja imaju šta da ponude tom svetu, taj svet to prihvata s razlogom i pravom, jer to su naše istinske vrednosti.
Više od 40 godina ste u „Abraševiću“…
Nogom sam kročio u „Abrašević“ 1. septembra 1975. godine i neprekidno sam do počasnog članstva u njemu i dan danas. Na taj način sam kompenzirao i zadovoljio svoju ljubav u radu s mladima, jer sam se opredelio za profesora, verujući da ću, kad sam sa mladima, biti večno mlad za vreme trajanja života. To nisam mogao u školi da ostvarim, postala je nezanimljiva, neinteresantna, neprofesionalna, sa negativnom selekcijom kadrova koji su išli tamo, negativnim programima koji ne zadovoljaju minimum tehničko- tehnološkog razvoja savremenih dostignuća, izgubila je vaspitni momenat i sve se svalilo na porodicu. Ja želim da popričam sa mojim „svetom“, čujem njihove impresije i u meri u kojoj je to dopušteno kanališem negativna razmišljanja i dam svoj sud. Time se više niko ne bavi.
Ipak, imali ste 10 godina dugu profesorsku karijeru?
Onaj ko radi s ljudima, pogotovo s mladima, mora da bude svestan, da ga ima i „peđu i pameću“. Ako nije takav, ne može da ide pred svoje „sudije“ svaki dan. Kad uđe u razred, svaki dan 30- 40 njih sude o položaju kravate, izgledu košulje, svako od njih ubaci po malu žaoku, a ako ovaj ne ume da adekvatno odgovori, nema autoriteta. Pada. Isto je i u „Abraševiću“. On je škola koja okuplja 300- 500 mladih, „vatra“ koja gori, varniči, iskri..
U međuvremenu ste radili i u državnoj upravi?
Nisam mogao dugo da izdržim da budem običan pisar, činovnik u državnoj upravi, kao savetnik za obrazovanje, kulturu i fizičku kulturu u Skupštini opštine. Septembra 1975. godine sam ušao u „Abrašević“ i do danas sam sa njima. To je jedna škola koja zahteva divan rad, koja okuplja mlade, ali podrazumeva i mnogo problema i teškoća… S druge strane, kao činovnik, moraš svakoj šuši da se dodvoriš i svakoj vlasti da ideš niz dlaku, da je tetošiš da bi nešto prošlo… Ipak, bio bih siromašniji za čitav jedan život da nisam radio u državnom činovništvu. U školi sam se družio sa jednim Sartrom, Kamijem, Bodlerom i Igoom i kroz njihove likove cenio ljude i njihove karaktere, a tamo sam ih imao uživo sa svim negativizmima. Od svih insekata najviše mrzim konjsku muvu, a kad se čovek pretvori u tog insekta, onda je to odvratno. Da bi se opstalo, verovatno tako treba, ne znam.
Jesu li ljudi tad više uvažavali državne činovnike nego sad?
Država je uvažavana više nego danas, jer se tada poštovalo i izvršavalo ono što je država naredila. Primera radi, te 1944- 1945. godine praktično u svakom zaseoku je građen dom kulture po ugledu na francusku kulturu i ministra kulture Malroa, poznatog književnika. I danas ih imamo po našim selima, ogromna zdanja bez sadržaja, čak i ako su manji. Programi se danas održavaju na otvorenoj ledini da bi neko pokupio političke poene. I onda država prvo izmisli omladinske radne akcije, pa tek posle toga slede određene beneficije. Ali, nema droge. Najgore je čoveka ostaviti bez posla. U odeljenju kod nekog profesora nastaje haos, jer se ne radi ništa ili se radi jako malo. Tamo gde su zahtevi jasni i definisani, sve je u redu.
Tako ste i vi radili i u „Abraševiću“?
Taj moj kredo rada je veoma prihvaćen od prvog dana u „Abraševiću“. Mi svi jesmo drugari, ali kad radimo nešto, mora da se odradi kako valja. Našao sam sebe kroz aktivnosti „Abraševića“ i bilo mi je veliko zadovoljstvo da pet jezika kojima baratam (francuski, italijanski, španski, latinski, ruski) primenim tu, a nigde drugo. Obavljao sam kompletnu korespodenciju sa inostranstvom u „Abraševiću“. Vodio sam ih u 25 zemalja, bio sam sa njima na krajnjem severu evropskog kontinenta u Tronhajmu, na polarnom krugu, tamo gde su bili nemački logori za vreme rata i gde je stradalo mnogo naših, pa do krajnjeg juga evropskog kontinenta na Kritu- to je negde oko 6.000 kilometara distance. Najviše koncerata i nastupa smo imali u Francuskoj, jer su oni željni onog što je izvorno i narodno, industrija revolucija je sve to uništila. To se sad kod nas događa. Nema vrednosti i za 20 godina izbrisali su sve što se zove narodno. I kod nas se reč narod sve ređe upotrebljava.
Za Francusku vas vezuje i profesionalna vaspitačka karijera?
Bio sam vaspitač francuske dece, imam položeno za direktora kolonije odmora kod njih i za vaspitača. To sam radio iz velikog zadovoljstva. Tamo sam imao priliku da se uverim da je proterana jedna kultura iz nekih vremena. Oni ne mogu odigrati nijedan korak njihovih igara, niti znaju, ni u jednom delu Francuske. Sve je tvist ili je nešto što je došlo sa američkog kontinenta. E, to je kad se kulturom osvoji jedan narod, topovi i rakete nisu potrebni. Jer, kultura je jedina oblast kojom se može savršeno manipulisati sa narodom. Kod nas je sve krenulo nizbrdo kad smo otvorili najlon buvljak u Trstu, počeli da nosimo perlon košulje i mantile šuškavce, a onda su džinsovci navalili, i dan danas traju, i više tome nema kraja. Kad uzme to da se meri, gde su određene vrednosti, teško je izvagati sa stanovišta ovog vremena i prilika, ili je to jednostavno gubljenje vremena, apsurd.
Jeste li nekad poželeli da zaigrate?
Ne, nisam igrao nikad, ali u igri sam uživao i umeo sam da cenim šta je dobro, šta nije dobro i oni me i danas posle nastupa pitaju kako je bilo. U „Abraševiću“ sam se uglavnom bavio organizacionim pitanjima. Dugo sam bio predsednik Skupštine, predsednik UO, predsednik predsedništva u ono vreme, sad sam ponovo delegat u Skupštini „Abraševića“, bio sam do pre nekoliko meseci potpredsednik Skupštine. U radu sam se sa decom dogovarao lako, jer je sa njima uvek lako dogovoriti se. I dan danas je tako, uživam da se s njima dogovaram. Odem na probu, oni se odmah sjate oko mene, izljube me, zovu me čika Pjer, pošto su me Francuzi tako prekrstili, i oni su to usvojili. Moja reč i dogovor s njima je zakon i puno mi je srce kad ih vidim kako u sve većem broju dolaze na probe, naročito kad vidim roditelje kako dovode malu decu. Žao će mi biti ako to bacimo pred najezdom Seke Aleksić i njene elite gde se maše pesmama, gde se „bleji“ za kafanskim stolom itd. Pitanje vođe je filozofsko pitanje i, kako je to Vuk zapisao iz naroda, ne može svaki ovan da bude predvodnik. Ima jednih koji su talentovani i drugih koji to nisu. Oni koji rade iz srca, s puno ljubavi, ne pitajući uopšte za cenu, oni su istinski lideri.
Imamo li i jesmo li imali prave vođe u državi i u kulturi?
Nemamo i nismo, u kulturi pogotovo. Možda ih ima, ali su ili otišli, ili se povukli u ćoškove sklonili od bure koja ide, ili smo ih mi ekspedovali elegantno na Novi Zeland ili u Australiju. Nama smetaju pametni ljudi, pametan čovek koji ima ideju, a ideja ne može da čuči u zapećku, mora da izađe. Što je trpaš odmah u fioku, ostavi je malo neka nabubri, pa vidi može li onda biti „lebac“ ili ne može. Eventualnog predsednika države možemo naći među onima iz tzv. rasejanja.
Je l’ imao „Abrašević“ svoje „zlatno“ doba?
I dan danas ono traje, mada uvek sve pomalo zavisi od političkih i ekonomskih prilika, od toga ko je na čelnoj poziciji i ko narod vodi u srećniju budućnost. „Abrašević“ ima istinski divne članove, divnu mladost, sjajan program. Gde god dođemo i zasviramo, hvataju se u kolo i igraju naše igre. Naš ambasador u Norveškoj nam je jednom prilikom rekao da smo više mi uradili za deset dana tamo nego on za tri godine. To je istina i „Abrašević“ jeste ambasador. U Olbergu u Norveškoj imali smo koncert u sportskoj hali koja prima 3.000 gledalaca, ali se kod njih ne plaćaju ulaznice. Sutra ujutru nas je primio gradonačelnik Olberga i nudio nam 7.500 dolara, jer je svako od njih u dva šešira ubacio neku novčanicu i nakupilo se toliko. I danas na štednoj knjižici ima nešto od tih dolara. Mi smo ih fascinirali, osvojili njihove simpatije i novčanike. Takvih događaja je bilo mnogo.
Da li ste zadovoljni kako sada funkcioniše „Abrašević“?
Uglavnom jesam, pošto nema kvalitetnog školovanja kadrova specijalno za kulturu, svako može da bude uključen u rukovodstvo. U društvima koja okupljaju elitu mladosti je veoma bitan momenat ko u njima radi, jesu li to vođe ili nisu. Direktora, doktora Milovanovića, vodio sam u Francusku kad je igrao u Abraševiću ’76 godine, tu su i Miša, i Zlaja- sve moji puleni iz folklornog ansambla. „Abrašević“ je dao mnogo lekara, farmaceuta, inženjera, doktora nauka… Nažalost, neki su otišli u Nemačku zato što ovde nisu mogli da se zaposle.
Pamtite li neka neprijatna iskustva?
Bili sam u Francuskoj ’91 godine na Drugom festivalu u Brej Dinu. Igraju oni, ja sedim i odjedanput, masa mikrofona se stvori ispred mene uz pitanje: „Šta je, zaratilo se u Jugoslaviji?“ Bio sam u šoku, pre deset dana smo otišli iz zemlje i došli tamo. Trebalo je odgovoriti i njima saopštiti šta se događa u otadžbini. Rekao sam da je interes velikih sila moćnika da „skinu“ tu zemlju, da je to smetnja na nekakvom putu, svetskoj komunikaciji od Azije do Evrope i da smo mi izdržali i Osmanlijsko i Austrougarsko carstvo, pa valjda ćemo i ovo. Taj moj intervju je emitovan na Radiju „Nostalgija“ i danas ga čuva jedan moj prijatelj. Posle je valjalo i deci to saopštiti i umiriti ih. Slično se ponovilo i ’99 u Francuskoj, kada mi je po dolasku direktor festivala saopštio da se vodi propaganda protiv nas. Govorilo se: „Bež’te s ulice, idu Srbi i jedu živu decu!“ Imali smo defile, išli ulicom sa zastavom ispred i pevali, a majke su od nas krile decu iza sebe. Da bih razbio te predrasude, predložio sam organizatoru da gostujemo u nekom vrtiću. Po završetku našeg gostovanja, roditelji su došli po decu, a ona nisu htela da se odvoje od nas i plakala su. Tada sam u intervjuu Radiju Evropa 1 rekao u svom stilu da nismo pojeli nijedno dete, nakon čega su usledili pozivi za gostovanja i na toj i na drugim televizijama. Razbili smo famu o divljačkom plemenu i uradili smo to savršeno.
Kako komentarišete to što je „Abrašević“ skinut sa budžetskog finansiranja, mada ima obećanja gradskih vlasti da će biti pomoći?
Kad sam ’75 godine napustio prosvetu i počeo da radim u Skupštini opštine, stupio nogom u „Abrašević“ i video u kojim uslovima se tu radi, izborio sam se sa krugom ljudi oko sebe da se „Abrašević“ uvrsti u budžetsko finansiranje i do skorih dana je bilo tako. Zašto, ja ne znam i ne ulazim u to. Ružno je baciti na ulicu 500 ljudi i ostaviti ih da ne mogu da plate račune, a to je organizovani oblik rada, oni nisu na ulici. Nikad niko nije video drogu u „Abraševiću“. Svako od njih ima mnogo želja: da nauči, da se takmiči, da se druži, da putuje… On sebe daju, treba ih podržati. Bolje da ih podržimo, nego da ga ih posle lečimo u kojekakvim institucijama. Čujem da je gradonačelnik obećao da će dati neke pare i pomoći, što je dobar potez. Nije Šabac spao na takve grane da ne može mesečno da odvoji 500 hiljada dinara za ljude koji tamo rade. Belgijanci su nam poklonili na jednoj turneji kostime koje su oni nekad kupovali po bivšoj Jugoslaviji u vrednosti od 10 hiljada evra. Možemo da obučemo sami 200- 300 momaka i devojaka, i to je fina materijalna baza za rad. „Abrašević“ će opstati, o tome govori i podatak da smo 20 godina za redom na festivalu u Brej Dinu.
Postoji zanimljiva priča o tome kako je „Abrašević“ dobio prostor u kome se sad nalazi?
Ono zdanje je zaostavština i to je bila prva registrovana javna kuća u Srbiji. Biblioteka je bila smeštena preko puta „Abraševića“. Tu je bila kafana „Lav“ u kojoj su zajedno bili biciklisti, FK „Mačva“ i biblioteka, u jednom prostoru. Veliki Žika Popović, koji je bio direktor gimnazije profesor francuskog i direktor biblioteke, zamolio je gospođu Maru da da jednu prostoriju za biblioteku i ona je prihvatila. Godine 1933-4, kad joj je došao kraj, ona je kompletan objekat zaveštala opštini šabačkoj, s željom da tu bude biblioteka. Biblioteka je bila tu do 1954. godine, a kako je fond rastao, nije više bilo mesta. Godine 1980. u Skupštini opštine su napravili komisiju da se taj prostor preraspodeli korisnicima. Mene stavljaju za predsednika te komisije i ovaj prostor dobija „Abrašević“.
Postojala je i ideja da Šabac postane francuski Verden?
Pokušali smo da povežemo Šabac i Verden i, kako to biva, sve počinje s oduševljenjem i vrlo euforično, ali brzo splasne. Nakon koncerta „Abraševića“ u Verdenu gradonačelnik Verdena poslao je pismo gradonačelniku Šapca sa predlogom da dva grada sarađuju, a ja sam to preveo i pustio u proceduru. Na to pismo nije nikada odgovoreno, verovatno zato što je, kao što sam rekao, kultura oblast kojom se može manipulisati masama, ali i prostor koji otvara vrata političarima za dobijanje poena.