Posle završetka Drugog svetskog rata, 23 oktobra 1944. godine, jedna od najpoznatijih sportskih igara bio je fudbal. A za igranje fudbalskih utakmica bile su potrebne fudbalske sudije kojih je tada u Šapcu bilo vrlo malo. Jedan od tih tada šabačkih sudija bio je Borivoje Bora Vukašinović, 50-tih godina 20-tog veka, službenik u novoizgrađenoj pošti u Šapcu u Karađorđevoj ulici, gde se i sada nalazi. Međutim, pre novoizgrađene šabačke pošte, prostorije pošte nalazile su se u jednom delu prostora hotela „Zečeni venac“ prema ulici „Cara Dušana“ (Bairu) koga više nema na „geografskoj karti“ a bio je lepota Šapca, koji nije smeo po zakonu da se otuđi. To su učinili, šabački, nazovi, politički moćnici, koji sve (ne)znaju ali vladaju gradom. Došli sa strane (dođoši), ne pravi Šapčani!!! Ta prodaja hotela „Zeleni venac“ je krivično delo. Inače hotel „Zeleni venac“ je vlasništvo siromašnih učenika Šapca, poklon jednog šabačkog zanatlije. Isto je učinjeno sa prostorom u ograđenom u sklopu FK „Mačva“ igrališta koji je, nezakonito od „šabačkih političara“ prodat privatniku! Pored ovih navedenih slučaja nestala su mnoga šabačka preduzeća i firme sa svih strana Šapca, istoka, juga, zapada i severa zahvaljujući po „političkoj recepturi, nazovi političarima“ koji su došli na vlast 2000-tih godina i enormno se obogatili!??
Fudbalski sudija Bora Vukašinović u Šabac je došao iz živopisnog sela Borine, sela koje se nalazi pored najlepše reke Srbije, Drine. Selo Borina se nalazi pored puta između Banje Koviljače i Malog Zvornika. Bora porodičan čovek, sa porodicom stanovao je u Šapcu, Karađorđevoj ulici u stambenom delu zgrade šabačke pošte. Bora u bračnoj zajednici imao je dve kćerke, starija prosvetni radnik, bila je učiteljica u osnovnoj školi u jednom sremskom selu, nedaleko od Šapca. Mlađa Borina kćerka, bila je zaposlena kao vaspitačica u dečijem vrtiću u ulici Kralja Aleksandra (nekada ulica Mike Mitrovića) u kući poznatog šabačkog lekara Ciganovića. Napominjem da ne bi bilo zabune, među čitaocima, koji čitaju moje kolumne, pored fudbalskog sudije Bore Vukašinovića, sa istim imenom i prezimenom u Šapcu je bio rukometni sudija Bora Vukašinović koji je imao dva brata koji su bili poznati šabački sportisti. Pera Vukašinović Bandera bio je jedan od poznatih šabačkih odbojkaša kada je šabačka odbojka „cvetala“. Mlađi brat Borin, Buca Vukašinović, inače moj učenik u to vreme bio je poznati šabački rukometaš. Buca, visok, snažan, korpulentan, izraziti levak u šabačkom rukometnom klubu kada sam ja bio trener, igrao je na mestu desnog krila. Ovo pišem da ne bude zabune, a sve što pišem je tačno i iz mog sećanja, braću Vukašinović sam dobro poznavao još od vremena odrastanja kada su stanovali u Šapcu, ulici Miloša Obilića u blizini Sokolskog doma (jedno vreme DTV „Partizan“).
Poznati šabački fudbalski sudija bio je prosvetni radnik-učitelj Vlastimir Anđelić Farkaš inače nekada igrač šabačke FK „Mačve“. U vreme kada je Farkaš sudio fudbalske utakmice na terenu je bio neprikosnoven, hrabar, autoritativan. U svakoj utakmicu koju je sudio pridržavao se PFI (pravilima fudbalske igre). Međutim, iako su ga mnogi treneri fudbalskih ekipa, kojima je Farkaš sudio utakmice, dobro poznavali, a sa nekima od njih bio prijatelj, nijedna od ekipa nije imala popust i privilegije. Jedna fudbalska utakmica, koju je sudio Vlastimir Anđelić Farkaš kao glavni sudija, bila je prvenstvena fudbalska utakmica i igrala se u Bogatiću između FK „Mačve“ iz Bogatića i jedne fudbalske ekipe iz Valjeva. Trener valjevske ekipe bio je čovek koji se zvao Triša koji je dobro poznavao Farkaša. Pre nego što je počela utakmica, nasamo u „četiri oka“ obrati se Farkašu i kaže mu: „Pomozi mojoj ekipi“. Farkaš poznavajući Trišu, kakvim se Triša trikovima služio, odgovori Triši: „Ne brini ništa, sve će biti u redu.“
FK „Mačva“ iz Bogatića igrala je utakmicu u crvenim dresovima, valjevska ekipa u plavim dresovima. Ovu prvenstvenu fudbalsku utakmicu u Bogatiću, dobila je FK „Mačva“. Trener valjevske ekipe ljut na Farkaša što je utakmicu izgubio „zahvaljujući“ Farkašu reče: „Nisi ništa pomogao, iako si mi obećao“. Farkaš mu odgovori: „Pa, tvoji su pobedili, tvoja ekipa je igrala u crvenim dresovima“. „Moja ekipa igrala je u plavim dresovima“ – brecnuo se Triša. Farkaš mu odgovori: „Trišo ja sam mislio da su tvoji igrali u crvenim dresovima“.
U vezi trenera Triše jedan Valjevac, fakultetski obrazovan, bivši igrač beogradske FK „Crvene zvezde“ i FK „Budućnost“ pričao mi je kakvim se metodama i trikovima trener Triša služio. Naime kada je FK „Budućnost“ igrala prvenstvene utakmice u Valjevu, koje su bile značajne i odlučivale plasman u ligi, Triša je sedeo sa sudijama da ga neko iz uprave „Budućnosti“ vidi sa sudijama koje će suditi utakmicu. Pre početka utakmice Triša odlazi u upravu FK „Budućnosti“ i kaže: „Sredio sam sa sudijama, „Budućnost“ će pobediti, ali traže toliko i toliko dinara“. Triša od FK „Budućnost“ preuzima novac, da navodno da sudijama za pobedu. Međutim, kada je Triša sedeo sa sudijama koje su sudile utakmicu o rezultatu utakmice uopšte nije ni razgovarao. Triši je bilo najvažnije da ga neko iz uprave vidi da on sedi sa njima. Epilog svega ovoga bio je: ako bi FK „Budućnost“ pobedila protivnika Triša je novac uzimao sebi. Ako bi FK „Budućnost“ izgubila utakmicu Triša je dobijeni novac vraćao uz obrazloženje: „Sudije nisu mogle ništa da učine da FK „Budućnost“ pobedi pa su vratile i nisu uzele novac!“ To su bili Trišine metodi, tada valjevskog trenera!
Znao sam jedan takav slučaj i za šabačkog trenera koji je kratko vreme bio trener šabačke FK „Mačva“. On je bio trener i u drugim seoskim klubovima. Za njega mi je pričao jedan Kruševljanin, savezni fudbalski sudija, Mirko Simić, koji je u to vreme bio zaposlen u kruševačkoj Elektrodistribuciji. Ja sam, kao Savezni instruktor kontrolor, na nekoliko saveznih fudbalskih utakmica koje je sudio Mirko Simić kontrolisao njegovo suđenje. Nikada na utakmicama kad je igrala FK „Mačva“ (Ša). Za jednu utakmicu kada je igrala FK „Mačva“ taj šabački trener kontaktirao je glavnog sudiju te utakmice Mirka Simića da pomogne da FK „Mačva“ pobedi. A ako pobedi taj trener je sudiji Mirku obraćao veliku sumu novca. Tu utakmicu FK „Mačva“ je, bez ikakve pomoći sudije Mirka, zasluženo dobila. Poznavajući sudiju Mirka, nije bio nepošten, i van PFI, ne bi ni pomogao, jer je Mirko Simić u fudbalskoj sudijskoj organizaciji bio poznat kao pošten i karakteran čovek. Svakoj fudbalskoj ekipi svojim suđenjem obezbeđivao je ravnopravne uslove u toku igre. Dok sam sudio fudbalske utakmice u periodu od 1962. do 1979. godine bilo je dosta nečasnih radnji, mešetarenja od strane članova uprave fudbalskih klubova, članova komisije za delegiranje sudija koje će suditi određene fudbalske utakmice. Zato svaki čovek koji se opredeli da bude fudbalski sudija, mora da bude hrabar, pošten i karakteran, i da nikada ne padne pod uticaj mnogih nečasnih radnji i da svakoj ekipi u toku igre obezbedi iste uslove. Bez obzira da li je fudbalska ekipa domaćin ili gost! Komisija za delegiranje sudija Prve savezne lige odredila me je, 1979. godine, da sudim utakmice Prve savezne lige Jugoslavije u Beogradu između JSD „Partizan“ i OFK „Beograd“. Dva dane pre odigravanja utakmice, telefonom me poziva Milivoje Gugulović, bivši savezni fudbalski sudija, a tada član Komisije za delegiranje sudija Prve savezne lige Jugoslavije i kaže mi: „Pomozi „Partizan“, da pobedi!“ Partizan u vrhu tabele, a OFK „Beograd“ na dnu tabele. Ja Guguloviću da ne bih raspravljao kažem; „Videću, na utakmici šta mogu,da učinim“. Utakmica o kojoj ja pišem igrala se na stadionu JNA. Dan pre utakmice, u subotu, iz Beograda, telefonom poziva me Vojkan Stefanović i kaže mi: „Dođi u nedelju, rano, ujutru u Beograd, čekam te u hotelu „Palas“, biće i general Lekić, predsednik JSD „Partizan“. U to vreme Vojkan Stefanović bio je psiholog u „Partizanu“ i psiholog reprezentacije tadašnje Jugoslavije. Poziv Vojkana Stefanovića da dođem u hotel „Palas“ sam odbio i rekao sam Vojkanu: „Na stadion „Partizana“ ću doći na vreme, pa ćemo se tamo videti!“ Inače Vojkana Stefanovića sam upoznao u Šapcu dok je bio igrač šabačke FK „Mačve“. U FK „Mačvu“ je došao iz beogradskog „Partizana“ nekoliko utakmica igrali smo zajedno, što potvrđuju fotografije koje posedujem. Pored toga studirali smo zajedno u Beogradu. I sa studija sa Vojkanom imam zajedničke fotografije. Na utakmicu sam došao na vreme. Delegat na toj utakmici bio je predsednik podgoričke „Budućnost“ Darmanović, nekadašnji fudbaler. Kontrolor suđenja bio je Tuzlak Jure Kordić, Hrvat, koji nije mnogo simpatisao srpske sudije. Sećam se na toj utakmici od „Partizanovih“ igrača, igrali su: Golman Borota, Golac i Đurović. Za OFK „Beograd“ igrali su kapiten Ilija Petković i Marić. Pri kraju ove utakmice, igrač OFK „Beograda“ Marić postiže pogodak. Preostali deo igre, protekao je sa dosta nedozvoljenih prekršaja pa sam iz igre isključio Iliju Petkovića igrača OFK „Beograda“ i Đurovića igrača „Partizana“. Novinar lista „Sport“ u izveštaju sa terena piše: „Najbolji čovek na terenu sudija Pavle Pavlović iz Šapca“
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović-Paja „Labud“
