Moj prvi radni dan u hemijskoj školi, 6. septembar školske 1959/60 godine, bio je pun iznenađenja. Ja sam odmah dobio razredno starešinstvo u prvoj godini u I (I-3) odelenju. Zaposleni profesori i nastavnici, u stalnom radnom odnosu, u hemijskoj školi bili su: Vuka Lekić, srpski jezik, Kosta Matić, matematika, Dragoslav Sibinović, hemija, Janko Krstić, fizika, ing. Milić Mijatović, tehničko crtanje, Milanka Jovanović (Josić) geografija, Žika Isaković, istorija, Svetlana Petković, biologija, Pavle Pavlović, fizičko i zdravstveno vaspitanje, Ljiljana Josić (Lukić) hemiju. Predvojničku obuku predavao je rezervni oficir Jovan Kašćelan, koji je predvojničku obuku predavao i u poljoprivrednoj školi. U tom periodu, stručni učitelji, hemijski laboranti, zaposleni u školi za rad u školskoj laboratoriji sa učenicima za hemijske analize, bili su: Pera Kučunić, Sonja Jovičić, Stanica Vujadinović i Seka Lončarić. Za stručne predmete, hemijske struke škola je angažovala, honorarno, inžinjere-tehnologe koji su bili zaposleni u HI „Zorka“ u Šapcu. Za mene najveće iznenađenje, bila je novoizgrađena fiskulturna sala koju takvu, do tog trenutka, nisam nigde video. Kada sam ušao u hodnik fiskulturne sale, bio sam oduševljen. U velikom prostranom hodniku, sa desne strane hodnika, nalazio se kabinet, kancelarija za profesore fizičkog vaspitanja. U prostranom kabinetu, nalazili su se svi potrebni aparati i sprave, za antropometrijska merenja učenika. Od aparata u kabinetu su se nalazile: medicinska vaga za merenje telesne težine i kabine učenika. Spirometar za merenje kapaciteta pluća, ginekološke cirkle za merenje širine, kukova i ramena kod učenika. Kadica napunjena sa tečnošću i specijalni papir za merenje otisaka da li učenik, pri proveri otisaka tabana ima ravne tabane – Plateus. Antropometrijska merenja kod učenika, vršio sam na početku i na kraju svake školske godine. O zdravstvenom stanju mojih učenika, imao sam pisanu dokumentaciju. Kod učenika koji su u odrastanju imali deformitete, posebno kičmenog stuba, kifoze, lordoze, skolioze, plateusa – ravnih tabana, na časovima fizičkog vaspitanja, radio sam korektivnu gimnastiku – vežbe. Ti deformiteti kod mladih se javljaju u odrastanju, adolescentno doba, kada cevaste kosti, za jednu godinu porastu od 10 do 15 santimetara, a kod nekoga i više. Dolazi do mišićnog tonusa, mišići oslabe i dolazi do deformiteta kičmenog stuba. Profesori, nastavnici i treneri, koji rade sa mladima, treba da su stručni, edukovani, da znaju da doziraju vežbe, i ne bi dolazilo do neželjenih zdravstvenih problema. Do zdravstvenih problema dolazi jer veliki broj trenera koji rade sa mladima u sportskim klubovima nisu stručni za sport neškolovani, jer su druge struke. U hodniku fiskulturne sale, sa desne strane, nalazila se svlačionica gde su se učenici presvlačili i oblačili sportsku opremu za čas fizičkog vaspitanja. Sa leve strane hodnika, fiskulturne sale, nalazila se prostorija, gde su se nalazili toaleti, i nekoliko lavaboa, uvek sa hladnom i toplom vodom za pranje ruku. Sa leve strane hodnika nalazilo se kupatilo sa 5 kabina sa tuševima. Bojler u kupatilu bio je ručne izrade, veliki od zida do zida, dužine oko 5 metara, kolika je bila širina kupatila. Tih 60-tih, 70-tih godina 20-tog veka, veliki broj učenika hemijske škole, nisu imali kupatila u porodičnim kućama, a to sam na časovima fizičkog vaspitanja uočavao. Pa sam s vremena na vreme umesto časa fizičkog vaspitanja, uveo čas kupanja, higijene. Iz hodnika fiskulturne sale dolazilo se u prostranu salu, a po podu sale nalazio se parket. Po podu sale bila su obeležena dva igrališta propisanih dimenzija, košarkaško igralište jednom bojom, a odbojkaški teren drugom bojom. Samo u fiskulturnoj sali hemijske škole u Šapcu, igrale su se zvanične košarkaške i odbojkaške utakmice. U to vreme u Šapcu nijedna škola i nijedan šabački sportski klub nije imao salu gde su se igrale zvanične utakmice. Mogu slobodno i odgovorno da kažem da je hemijska škola bila baza gde je počeo uspon šabačke košarke. Da je to tačno i istinito 1963. godine, Košarkaški savez Jugoslavije, poslao je hemijskoj školi „Boris Kidrič“, pismenim putem molbu, da mene kao trenera pusti da prisustvujem u Beogradu pripremama, košarkaške reprezentacije Jugoslavije, a trener košarkaške reprezentacije Jugoslavije bio je Ranko Žeravica. Škola je odobrila da ja prisustvujem i gledam u Beogradu pripreme košarkaške reprezentacije Jugoslavije. U to vreme 60-tih godina 20-tog veka, položio sam ispit za košarkaškog sudiju i sudio sam utakmice Beogradske košarkaške lige. Vrlo često košarkaške utakmice Beogradske lige sudio sam u paru nekada sa Kranjcem, nekada sa Koprivicom. Inače jedan od mojih najboljih drugova sa fakulteta bio je jedan od najpoznatijih košarkaških sudija u to vreme, Beograđanin, Bogdan – Boca Belošević. Fiskulturna sala, šabačke hemijske škole bila je opremljena svim gimnastičkim spravama. Sprave za preskoke bile su: kozlić, švedski sto, sanduk, greda, klupa, strunjače, konj sa hvataljkama i bez hvataljki, veliki broj strunjača. Fiskulturna sala imala je veliku binu, na kojoj je bilo postavljeno gimnastičko vratilo. Po potrebi, kada su se održavale školske priredbe, gimnastičko vratilo sa bine se skidalo. Od poda do plafona sale, visina je bila od 6 do 7 (sedam) metara. Pored navedenih gimnastičkih sprava, u sali su se nalazile ugrađene gimnastičke sprave, koje su bile fiksirane. Te sprave su bile cevi od poda do plafona i konopci, koji su bili okačeni na kuke koje su bile ugrađene u plafon sale. Na vratima sale bile su postavljene švedske lestvice. Sve ove navedene i nabrojane sprave učenici su maksimalno koristili. Cevi i konopci su bili postavljeni, da se učenici, uz njih penju, uz pomoć nogu i ruku, ili samo uz pomoć nogu. S vremena na vreme svakom učeniku, merila se štopericom brzina penjanja uz cevi i konopce. Kod učenika se ovom proverom razvijao se takmičarski duh, učenicima svakog odeljenja, kada su imali prvi čas fizičkog vaspitanja, pokazao sam svaku gimnastičku spravu koja se premešta u sali sa mesta na mesto i fiksirane sprave i nazive tih sprava. Posebno učenici na času fizičkog vaspitanja koriste sprave za preskoke: kozlić, konja, švedski sanduk. Uvek kada se jedna od tih sprava koristi mora da bude udaljena od zida i klupa, koje su ugrađene celom dužinom sale, sa leve i desne strane najmanje dva metra, da ne bi došlo prilikom preskoka do povreda. Talentovane učenike, rođene za gimnastiku, iz svakog odelenja, profesor fizičkog vaspitanja, treba da obuči da prilikom rada na gimnastičkim spravama znaju da asistiraju uvek obavezno uz prisustvo profesora. Naime od tih učenika 60-tih godina 20-tog veka, u osnovnoj školi nisu imali salu, a gimnastičke sprave prvi put su videli u životu, kada su se upisali u srednju školu, koje su imale fiskulturnu salu opremljenu gimnastičkim spravama. Asistiranje kod gimnastičkih sprava: razboja, dvovisinskog razboja, vratila i krugova, kada učenik vežba na jednoj od tih sprava treba da uvek bude zastupljena osoba koja asistira. Treba da zna do kakvih bi posledica došlo, ne za vežbača, već za njega. Asistiranje kod gimnastičkih sprava: kod razboja, dvovisinskog razboja, vratila, krugova treba da bude obezbeđeno, da ne dođe do neželjenih posledica, teških povreda. Navešću primer osobe, učenika koji vežba na razboju, vežba na razboju je stav o ramenima, a asistent koji posmatra, postavlja ruke preko pritki da pridržava vežbača – učenika. Učenik kod tog elementa stav na ramenima na razboju, pada celom svojom težinom, na ruke asistenta koje se nalaze preko pritki razboja i dolazi do preloma obe ruke. Učenik ili osoba koja asistira kod ove vežbe na razboju, uvek treba da drži ruke ispod pritki razboja. I to je prava i pravilna asistencija. Januara meseca 1958. godine, u vreme školskog zimskog raspusta, izviđački Savez Srbije, pozvao me je da na planini Kosmaju, prisustvujem obuci i polažem kurs za instruktora izviđača. Po povratku sa Kosmaja u Šabac, osnovao sam u OŠ „Vuk Karadžić“ prvi odred izviđača. U Šapcu to je ovekovečio za sva vremena u šabačkom listu „Glas Podrinja“, šabački fotoreporter i novinar Stevan Stojanović a ja posedujem validnu dokumentaciju izviđača, kada sam ja bio na čelu izviđačke organizacije Šapca. Ali posle mene koji su došli i vodili izviđačku organizaciju Šapca, rukovodstvo izviđača izviđačke organizacije, nikada me nisu pozvali ni na jednu njihovu manifestaciju. Misle da sve počinje od njih i da su Bogom dati. To se u Šapcu u svim oblastima dešava od oslobođenja Šapca 23. oktobra 1944. pa do danas. Na Uskrs 2. maja 2021. godine ne vrednuju se ljudi koji su ovekovečili i zadužili Šabac, osnivači kulturnih ustanova i spomenika, a ja od nekih od njih, njihovih potomaka ne mogu da dobijem validan dokumenat, da je moj predak, kao osnivač, pored ostalog, osnivač šabačke biblioteke i šabačkog muzeja. Zaista direktorka biblioteke Jelena Podgorac-Jovanović, i direktorka muzeja Jovana Stojanac iako mi je lično obećala do današnjeg dana tražene potvrde od obe direktorke nisam dobio. Potvrde su mi potrebne da ih stavim u moju drugu knjigu Šabačke priče koju kao spomenik Šapčanima i šabačkim potomcima ostavljam. Ova neodgovornost daje mi polet da živim da se borim protiv neistine, laži i što Matija Bećković kaže: „Ćeraćemo se“. A ja kao sportista i profesor fizičkog vaspitanja kod učenika sam negovao takmičarski duh. U vreme šabačkog vašara, osnivač sam prve sportske „Čivijade“ 1968. godine, a u hemijskoj školi osnovao sam prvi ženski fudbalski klub u Šapcu, 21. septembra 1968. godine i ekipa se zvala „Čivijašica“ 1968. godine. U to vreme u Srbiji su postojale tri ženske fudbalske ekipe u: Nišu, Zemunu i „Čivijašica“ u Šapcu. Na naslovnoj strani 1968. godine, list „Sport i svet“ objavio je fotografiju ekipe šabačke FK „Čivijašice“: Te 1968. godine za „Čivijadu“ odigrana je utakmica između: Šapčanki i Zemunki, posle 50 godina, od osnivanja Prve ženske fud. ekipe 2018. godine Raduško Janković, setio se mene i ukazao mi poštovanje, pa sam pred velikim brojem Šapčana u centru Šapca pokrenuo „ČIVIJAŠKI TOČAK“.
NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović-Paja „Labud“
