Pre Drugog svetskog rata i jedan period posle Drugog svetskog rata u Šapcu su bile srednje škole: Muška i ženska gimnazija, a školske 1949/50 godine, obe gimnazije muška i ženska sastavljene su u jednu i nosila je naziv „Viša mešovita gimnazija“ U to navedeno vreme pored gimnazija u Šapcu od srednjih škola bile su Podrinjska učiteljska škola, zanatska škola, građanska škola i ratarska škola. Pored ovih drugih srednjih škola u Šapcu nije bilo. Nekoliko godina po oslobođenju Šapca otvorene su nove srednje škole: medicinska škola, ekonomska škola, poljoprivredna škola i hemijska trogodišnja škola „Boris Kidrič“, koja je u školu upisivala samo učenike muškog pola u smer izrađivač hemijskih proizvoda. Moram da naglasim, da su u medicinsku školu „Mika Mitrović- Jarac“ upisivane samo učenice. Uslov za upis u medicinsku školu bio je da je učenica završila osmorazrednu osnovnu školu i dva razreda gimnazije a kasnijih godina u medicinsku školu upisivane su učenice koje su završile osmorazrednu osnovnu školu. U to vreme medicinska škola obrazovala je, imala je smer, medicinske sestre. U to vreme medicinske sestre koje su završile šabačku medicinsku školu, po stručnosti, znanju, bile su poznate u tada celovitoj Jugoslaviji, Evropi, na svim kontinentima i lako su se zapošljavale, jer su svoj posao sa ljubavlju obavljale. Najzaslužnija za rejting škole i njenih učenica bila je direktorka škole, Mileva Vitas Jevtić, koja je bila „alfa i omega“ škole, ali je škola zaboravila i njenog obeležja nema pa čak ni u školi, a za grad i da ne govorim, jer političari, koji dolaze na vlast svaki od njih gledaju svoje interese i interese svojih porodica, svojih potomaka, a to je evidentno vidi se iz „aviona“ a mnogi zaslužni su zaboravljeni, bez obzira koliko su dali za Šabac! Jeste, istina je da je medicinska škola, bila u dr Andre zdanju, ali ugledu škole najviše je dala dugogodišnja direktorka medicinske škole Mileva Jevtić Vitas. Dr Andri, u krugu medicinske škole, učenici su podigli spomenik, ali po odobrenju neke važne ličnosti iz škole. Ti i ta i taj, nisu znali, ko je bila i šta je bila Mileva. Ja, kao prosvetni radnik zaposlen u hemijskoj školi više od 30 godina, sarađivao sam sa direktorkom Milevom Vitas Jevtić. Naime, Mileva se družila sa Šapčankom Micom Janković Bećarušom koja je nekoliko godina bila direktorka ustanove: Centra za dečiju zaštitu i brigu o deci, učenicima osnovnih i srednjih škola. Naime od 50-tih godina, 20-tog veka Mica je mene angažovala u vreme letnjih i zimskih školskih raspusta, da četi u šabačkim letovalištima na Jadranskom moru obavljam dužnost učitelja plivanja, a zimi za vreme zimskih školskih raspusta na planinama obavljam dužnost učitelja skijanja. Taj posao obavljao sam neprekidno, još kao student od 1952. do 1990. godine. Na letovanja i zimovanja pored učenika, vodio sam i veliki broj poznatih šabačkih porodica, čiji su roditelji bili raznih zanimanja. Sa mojom organizacijom i brigom o njima svi su bili zadovoljni, a o tome i sada se govori, a ti tada učenici koji su sa mnom išli na letovanje i zimovanje, a sada roditelji, rado se sećaju i kažu: „Nema sada ko da vodi našu decu, kao što ste vi nas vodili. Da se zna, i neka potvrdi sadašnji potpredsednik gradske vlade Šapca Blaža Knežević da sam njega i njegovog oca dr Rada i majku dr Jelu i Blažinu sestru vodio na zimovanje u Slovačku, Niske Tatre mesto Smokvec, i drugi put u Slovačku, Visoke Tatre, mesto Štrbsko Pleso u hotel A-kategorije „Patria“, a u sadašnjoj vladi Šapca vodio sam na letovanje na Jadransko more, kao učenika osnovne škole, sada dr Maksimovića. U prethodnoj vladi vodio sam u mojoj organizaciji grupu iz Mačvanskog Prnjavora, na zimovanje u Poljsku mesto Šćiri, a u toj grupi bio je i učenik Nebojša Zelenović, a pre ove gradske vlade gradonačelnik Šapca koji me je zajedno u tandemu sa Dejanom Živanovićem istoričarem slagao za 150.000 dinara, kada sam 2017. godine dao da se štampa moja knjiga „Šabačke priče“. Svaka laž, povlači laž, pa je Nebojša Zelenović zajedno sa, tada i sada kustosom šabačkog muzeja Brankom Stankovićem 2016. god. u emisiji TV „AS“ „Šabac u Loznici povodom „Vukove kuće u Tršiću i Vukovog doma u Loznici, izneli su povodom tih zdanja netačne i neistinite podatke, ko je bio predsednik odbora za obnovu ta dva zdanja. Predsednik za obnovu ta dva zdanja 1933. god bio je Ljubomir Pavlović, a taj podatak piše i u Vukovoj kući u Tršiću, imenom i prezimenom Ljubomira Pavlovića. Začudilo me je da taj podatak nije znao ne zna Branko Stanković? Treba da čita i da nauči i da zna!!! Iz ovoga se videlo, da nažalost ne zna? Sa političarima komuniciram samo pismenim putem, sa povratnicom, a kada mi se povratnica poštanskim putem vrati, znam da su dobili moj dopis koji sam im poslao i kome sam poslao. Tako sam poslao dopis Nebojši Zelenoviću, o ovome što se u Loznici 1916. god dešavalo, a kopiju dopisa imam i čuvam kod sebe. Školske godine 1960/61 godine pozvala me je tada direktorka medicinske škole Mileva Vitas Jevtić da 1961. godine za vreme letnjeg raspusta organizujemo letovanje za učenice njene škole, buduće medicinske sestre i moje učenike hemijske škole u Ohridu, na Ohridskom jezeru. Predlog Mileve sam odmah prihvatio da učenici-ce ove škole letuju u dve smene, a jedna smena letovanja da bude 21 dan. Za ovaj predlog direktorke Mileve znao je moj direktor Veselin Tomašević i odobrio mi je da ja o tome odlučim. Ja sam se mom direktoru zahvalio na ukazanom poverenju da ja u ime hemijske škole odlučujem. Profesori-vaspitači obe škole, na letovanju, pokazali su da su bili pravi pedagozi, vaspitači i sve vreme vodili su računa o učenicima. To letovanje na Ohridu prošlo je bez ikakvih problematičnih situacija i zdravstvenih problema, jer svi učenici su se u Šabac vratili zdravi i zadovoljni! Po odsluženju vojnog roka, iz Užičke Požege, vratio sam se u Šabac 30-tog avgusta 1959. godine, otišao sam u školu da se javim upravi škole direktoru i sekretaru škole, da ću početi da radim, da ću predavati nastavu fizičkog vaspitanja, od 6. septembra 1959. godine kada je u svim školama počinjala nova školska godina. Od školske 1959. godine, nekoliko godina, ja sam sam bio u školi za predmet fizičko vaspitanje, jer je u hemijskoj školi tada bilo 11 odeljenja: Prvog, drugog i trećeg razreda. Hemijska škola nalazila se sa desne strane puta Šabac, Obrenovac, Valjevo, kada sam došao do hemijske škole, škola nova. Prepoznao sam mesto gde je škola izgrađena. Hemijska škola je izgrađena gde se posle Drugog svetskog rata do 1959. godine nalazilo fudbalsko igralište, šabačkog fudbalskog kluba FK „Radnički“. Gde je postavljena kapija prema glavnom ulazu u dvorište i glavnom ulazu u školu, tu se na mestu kapije, nalazio gol, nadomak puta, kada je bilo fudbalsko igralište. Od kapije do glavnog ulaza u školu izgrađena je staza dužine 20-set metara. U to vreme škola prizemna sa nekoliko učionica, kancelarije namenjene za direktora i sekretara škole, kancelarija za službenike! Ekonomika i blagajnika nastavnička kancelarija, velika školska biblioteka u kojoj su se održavali sastanci po potrebi i sastanci sindikalne podružnice. U sali biblioteke održavali su se za vreme Državnih praznika igranke i dočeci Novih godina. U to vreme igranke i sve proslave u školi, svirali su Đokići, otac i sin Brana Đokić. Svakoj toj proslavi, igrankama proslavama i dočecima Novih godina prisustvovao je, tada direktor škole Veselin Tomašević, koji je sa porodicom stanovao u školi. Šabačka hemijska škola „Boris Kidrič“, osnovana je i počela sa radom odmah posle završetka Drugog svetskog rata, jer stručnog kadra u hemijskoj industriji je nedostajalo pa je Ministarstvo građevinarstva FNR Jugoslavije, pored šabačke hemijske škole, osnovalo je tada širom celovite Jugoslavije stručne škole. Hemijska šabačka škola, bila je Državna škola, jer je finansirala država Jugoslavija. Svi učenici hemijske škole koji su bili redovni učenici i završili školu, dobijali su odmah posao u Šapcu u HI „Zorka“ i širom tada celovite Jugoslavije. Hemijska škola bila je trogodišnja, a u vreme školovanja, redovni učenici, na blagajni škole, svakog meseca dobijali su: prva godina 1.000,00 dinara, druga godina 2.000.00 dinara i treća godina 3.000,00 dinara. U šabačku hemijsku školu, upisivali su se učenici iz svih republika tada celovite Jugoslavije i učenici koji su završili šabačke osnovne škole i škole iz drugih gradova Srbije i okoline Šapca. Posle završetka Drugog svetskog rata, najviše učenika u hemijskoj školi bilo je iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije. Hemijska škola, bila je škola, koja je imala internat, u kojoj su stanovali učenici sa strane, koji nisu bili Šapčani. Pored šabačke hemijske škole, internate su imale srednje škole: Podrinjska učiteljska škola, zgrada i internat šabačke učiteljske škole nalazile su se u Masarikovoj ulici. Internat učiteljske škole nalazio se u zgradi – Zadužbini Stane Milanović, ulica Masarikova 25, a učiteljska škola se nalazila, na domak internata u Masarikovoj ulici broj 31, gde se sada nalazi, šabačka Muzička škola. Sada, gde je nekada bio internat učiteljske škole već više godina je zgrada šabačke ekonomske škole. Pored ove dve škole internatskog tipa, koje su imale internate, u sklopu škole internat, u istoj zgradi škole, imala je Poljoprivredna škola. Poljoprivredna škola nalazila se u to vreme na Lozničkom putu Šabac-Loznica, a srednja medicinska škola i sklopu škole imala je internat gde se obavljala teoretska nastava iz predmeta po planu i programu, iz obrazovnih i stručnih predmeta. Škola se nalazila i sada se nalazi u ulici Cara Dušana u zdanju dr Andre koju pravi Šapčani znaju po imenu „Zelena škola“, a taj kraj je poznat kao „Bair“. Reč „Bair“ još iz vremena Turaka, na turskom znači brdo. Teoretska nastava, učenica medicinske škole budućih medicinskih sestara obavljala se svaki dan u školi u popodnevnim časovima, a praktična nastava učenica medicinske škole budućih medicinskih sestara obavljala se svaki dan od 8-sam do 12 časova u šabačkoj bolnici, Medicinskom centru „Laza K. Lazarević“, uz prisustvo instruktorki, koje su bile zaposlene u školi. Učenice škole na praksu su zajedno jedan razred sa instruktorom od škole do bolnice u redu dve po dve, kao četa vojnika išle peške disciplinovano i na šabačkim ulicama bilo ih je lepo videti. Učenici svih srednjih šabačkih škola koji su za vreme školovanja stanovali u internatu škole, o njima su brinuli prosvetni radnici: učitelji, nastavnici, profesori, koji su brinuli o njima za sve vreme njihovog školovanja o njihovom zdravstvenom stanju, ličnoj higijeni uspehu i da njihov vaspitanik iz vaspitačeve vaspitne grupe poštuje kućni red internata i da vaspitanik redovno pohađa nastavu i da na kraju školske godine sa uspehom završi razred, godinu koju je pohađao. Internati su za učenike bili jedna od vaspitnih ustanova, kao porodica kao škola, sportska ekipa – tim i služenje vojnog roka, jer sve te navedene ustanove socijalizuju.
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović-Paja „Labud“
