U davno vreme u centru Šapca, izgrađena su četiri građevinska objekta, četiri „spomenika“, sa kojima su se svi Šapčani ponosili. Od ta četiri velelepna građevinska objekta ostala su još samo tri: Krsmanovića kuća, zgrada na kojoj piše „Narodna banka“ i hotel „Zeleni venac“. Četvrta zgrada „lepotica“ koja se nalazila preko puta „Krsmanovića kuće“ i hotela „Zeleni venac“ bila je „Topuzovića kuća“. Po veličini i kvadraturi bila je najveća. Nažalost ta kuća je porušena i na tom mestu i prostoru, nalaze se zgrade: Komercijalne banke i zgrada „Trijumf-a“. Sećam se u „Topuzovića kući“, pre i posle Drugog svetakog rata, bile su prostorije: zgrada Opštine Šabac (Gradska uprava). Da Vas želja mine, da vidite kako je „Topuzovića kuća“ izgledala možete samo na razglednici Šapca, koje poseduje g-din Dragan Petrović ili neko od šabačkih fotografa. Hotel „Zeleni venac“, koji više nema namenu samo hotela, služi za sve drugo, ali odavno je prestao da bude hotel „Zeleni venac“ koji je prvi izgrađen u Šapcu, trebao je da bude čuvan i sačuvan i da bude raritet i unikat grada. Nažalost od prvog šabačkog hotela „Zeleni venac“ ostalo je samo ime!? Od hotela „Zeleni venac“ prema Bair-u, u ulici Cara Dušana, sećam se prostora koji je menjao namenu i nazive. Pre Drugog svetakog rata bile su dve radnje, čiji su vlasnici bili Vladikovići trgovci, poreklom Aromuni (Cincari). Simpad Vladiković, trgovac u jednoj njegovoj radnji bila je Narodna kuhinja, gde su se prodavala kuvana jela i jelo se s’ nogu. U drugoj radnji Vladikovića prodavala se, kafa, šećer i kućne potrepštine. Vladikovići su stanovali u Šapcu u ulici kralja Aleksandra (Mike Mitrovića). Blizu kuće šabačkog dr Ciganovića. Od Vladikovića, još se sećam njihove dece, Brane Vladikovića i njegove mlađe sestre Katarine, koji su bili učenici Šabačke gimnazije. Negde između 50-tih i 60-tih godina 20-tog veka Vladikovići su se odselili za Beograd. Na prostoru gde su bile radnje izgrađena je bašta hotela „Zeleni venac“. Bašta je bila, moderna, savremena, vrlo posećena, sa „živom“ muzikom, svirao se ever-grin, a posetioci su igrali okretne igre. Bašta je potom pretvorena u parking a danas je deo novog šabačkog trga, gde je klizalište za decu i omladinu, alala vera, izvanredno, pametno, pozdravljam, i uvek sam za sport i za sportske aktivnosti!!! Od „Zeleni venac“, prema velikom parku između ulica „Trg đačkog bataljona“ (ul. 23 oktobra) i ulice Knez Ive od Semberije nalazi se šabačka Tržnica. Iza zgrade „Trijumf“-a na početku „Trg đačkog bataljona“, nalazila se kafana „Točkonjin ćumez“, sve do 70-tih godina 20-tog veka, kada je porušena, i izgrađena nova kafana „Točkonja“. Stari „Točkonjin ćumez“, pored mnogih specijaliteta hrane, imao je najbolji roštilj u gradu, a za roštilj se koristio šljivov ćumur. Čuveni roštilj-majstor bio je g-din Nikola Macuk, koji je vremenom radio i u drugim kafanama, kao roštiljdžija. Od konobara, pored ostalih, bio je konobar Tode Đurić, otac mog učenika Branka Đurića, kasnije poznatog filmskog glumca. Jedno vreme u „Točkonjinom ćumezu“, hranili su se slavni igrači fudbalskog kluba „Mačva“: Sava Stefanović, Voja Rogić, Dušan Stanković – „Penda“ i ostali. Dužnost mi je da u ovoj kolumni upoznam Šapčane i ljubitelje fudbala, da je Sava Stefanović jedini od fudbalera, koje je iznedrio Šabac, evidentiran u Enciklopediji svetskog fudbala, pa na neki dostojanstven način Šabac treba da ga ovekoveči i da mu se oduži po ugledu na druge gradove širom Srbije i da ne bude zaboravljen!!?? Sava Stefanović je bio i reprezentativac A-tima Jugoslavije. Između kafane „Točkonjin ćumez“ i ulaza u dvorište Šabačkog MUP-a nalazila se zgrada Centra za dečiju zaštitu i brigu o deci. Direktor te ustanove dugo godina, bila je vrlo uspešna i sposobna g-đa Mica Janković – Bećaruša, koja je u vreme njene „vladavine“, obezbeđivala deci Šapca maksimalne uslove na planinama i na Jadranskom moru, posebno siromašnoj deci i to besplatno. Sećam se letovanja šabačke dece na planini Tari, u objektu „Mitrovac“, a na moru Šabac je imao svoj objekat u mestu Crikvenica. To je bilo najekskluzivnije letovalište na Jadranu u Kraljevini Jugoslaviji, a i posle Drugog svetskog rata. Šabački objekat u Crikvenici, bila je vila „Zelen gaj“, uz samu obalu mora, a svaka soba imala je mokri čvor. Plaža na kojoj se nalazila vila zvala se „Crni molo“. Po odlasku Mice Janković – Bećaruše sa „scene“, dolaskom novog direktora u Centar za dečiju zaštitu, objekat je prodat vojvođanskom Vrbasu, a kupljen je novi u Starigradu kod Zadra. Kupovinom tog objekta, bio je neviđeni promašaj šabačke opštine. Tih 70-tih godina 20-tog veka sa svakom smenom u Starigradu bila su angažovana po dva šabačka milicionera da čuvaju decu i letovalište. To je bilo pravo ustaško. Zamislite meštani Starigrada, prekinuli su „Pesmu leta“, koju je vodio g-din Mića Orlović! I „Pesma leta“ nije održana. Moja malenkost je bila očevidac tog huliganskog i nacionalističkog ponašanja meštana Starigrada.
Sa leve strane Tržnice, pozadi zgrade Okružnog suda, nalazio se Šabački zatvor, sve do 60-tih godina 20-tog veka. Iza šabačke Tržnice, između dve ulice: Knez Ive od Semberije i Trg đačkog bataljona (Trg 23. oktobra), pa sve do velikog parka, pre izgradnje sadašnjeg „Točkonje“ bila je pijaca sa izlivenim betonskim tezgama. Na tim tezgama su prodavci izlagali svoju robu za prodaju. Prodavalo se: voće, povrće, jaja, živina. Pijaca je uglavnom funkcionisala u prepodnevnim časovima. Vrlo često, u podnevnim časovima, deca su izlivene betonske tezge koristili kao stolove za stoni tenis i igrali na njima, pa su se održavala i ulična takmičenja u stonom tenisu. Uz pijacu, na delu ulice Knez Ive od Semberije do šabačkog parka, bio je prostor gde se prodavao bostan: lubenice i dinje. Bostan za prodaju nalazio se u kolima i prodavao se iz kola. U to vreme u kvalitetu i prodaji bostana prednjačili su poljoprivredni proizvođači iz sremskih sela: Jarka, Ogara, Brestača i drugih sremačkih sela. Poljoprivredni proizvođači iz Mačve i drugih mesta Srbije nisu bili zainteresovani za uzgajanje bostana.
Od parka između ulica: Knez Ive od Semberije, Vojvode Brane, Janka Veslinovića i kralja Milana, sve negde do 1950. god. nalazila se bara i đubrište. Sećam se da je u vremenu od 1945. do 1950. godine, organizovana radna akcija da se bara zatrpa i da se taj prostor sredi. Na toj radnoj akciji dobrovoljno su učestvovali žitelji šabačkih ulica. Tu je niklo novo naselje i trasirane su ulice: Sremska, Kneza Mihaila, Miodraga Simića, tenis tereni i drugi objekti. Uprava centra za dečiju zaštitu, nalazi se danas u ulici kralja Aleksandra (Mike Mitrovića) u kući i dvorištu dr Ciganovića. Šabački zatvor izgrađen je na periferiji Šapca, na levoj strani puta Šabac – selo Bogosavac iza Kasarskih livada, na imanju zvanom „Đorđevaća“, pravi potez tadašnjih vlasti jer je izmešten iz centra Šapca. Na mestu od centra sa leve strane Tržnice pa do ulice Laze K. Lazarevića podignute su spratne zgrade, sa konfornim stanovima.
Pavle Pavlović – Paja „Labud“, profesor fizič. vaspitanja u penziji