Milić od Mačve
08.12.2000-08.12.2015.
U Beogradu 08.12.2000. godine upokojio se naš dragi Milić Stanković – Milić od Mačve, veliki slikar rođen i odrastao u našem kraju. Nažalost, neosporivi fakat za Milića, a za nas potrebno sećanje na njega i njegovo delo. Setiti se njega i njegovog „ bravuroznog života“ istovremeno je i lako i teško. Lako jer je njegov život bio „otvorena knjiga“, a teško jer je utvrđen u pršlosti, nezadovoljan sadašnjošću, vizionarski predviđao i činio sve što je znao da ne ponovi greške iz prošlosti i svoje sadašnjosti u budućnosti, kao narod i država.
Odricanjem od svoh identiteta i osećanje pripadnosti plašio se, opravdano, da ne postanemo plen nedobronamernoga okruženja. Potonja ratna razaranja su potvrdila Milićeve slutnje, da smo probuđeni iz sna, duhovno i moralno zapušteni, činili trapave i sulude pokušaje da se odbranimo na najmanje poželjan način. Mnogi glavari, ni tada ni sada,nisu shvatili da su činili pogrešne korake, jer su se nosili malim znanjem i još bržim zaboravom. Među prvim u Srbiji je krenuo u odbranu i zaštitu nacionalnog pisma –ćirilice- od nas samih i naših odricanja od nje. Po Mačvi je sa istomišljenicima poništavao latinične naslove malobrojnih saobraćajnih obeležja. Odmah je obeležen kao nacionalista, zbog toga ispitivan, proskribovan i zabranjivan. „Ćirilični rat“ u susednoj nam državi cele prošle godine podsetio je na Milića i njegovu „odbranu ćirilice“, pre svega u Srbiji. I danas smo svedoci našeg „odricanja“ ćirilice jer su nam naslovi, sem državnih institucija, u celoj Srbiji napisani latinicom i stranim, našem narodu većma nerazumljivim, jezikom. Malo je reći koliko je Milić bio u pravu, te zbog toga zaslužuje naše sećanje.
Koliko je Milić voleo Mačvu potvrđuje i to da je uz lično ime dodao i ime svoga zavičaja. I to ne iz snobovskih razloga, nego iz duboke emotivne veze. Zbog toga se ljutio što su se rušili krajolici njegovog detinjstva i slikarske percepcije. Žao mu je bilo rušenja kuća u dobrom stanju, izgrađenih u srpsko-moravskom stilu, da bi ustupile mesto pomodnim i nepotrebnim rogobatnim spratnicama u ravnoj Mačvi. Komasacijom su zbrisane „mačvanske kolebe“, bivaka, berićetnih ratara i stočara. Promašene „spratnice“ pored sebe dobijaju divne primerke narodne, obnovljene srpsko-moravske stambene lepotice. Spašavaju se od uništenja retki primerci etno-oruđa i u dvorištima i birtijama izlažu, kao muzejski eksponati. Obnovljene „kolebe“ ponovo postaju vrelo života u mačvanskoj ravnici. Sve je to Milić predvideo i nije dočekao vaskrsenje svojih upozorenja. Zbog svega toga, i mnogo čega drugog, Milić zaslužuje i ovogodišnje zaupokojno sećanje od njegovih Mačvana, koji su ga poštovali i voleli.
prim.dr Predrag Tojić
