U trenucima kada pišem ovaj tekst, studenti biciklisti, koji su krenuli na put do Strazbura, nastavljaju ga, nakon veličanstvenog dočeka u Beču.
Uzalud se jedan deo srpske javnosti “koprca“ u pokušaju da umanji značaj ove beskrajno hrabre i lepe svečanosti u srpskoj istoriji, jedne od najvećih, ako ne i najveće. Živimo jedni pored drugih. Svesni da smo na te druge, ponekad, nužno upućeni, a i oni na nas. “Komšija, pa košulja” stara je srpska izreka. Podseća nas na važnost dobrih odnosa ljudi, komšija. Poslednji pojam može se shvatiti mnogo šire nego što se to čini na prvi pogled. Barem ga ja tako shvatam. Višeznačna je i veoma mudra ova naša stara izreka, kažu poreklom sa sela. Lepa, mudra, na neki način i obavezujuća. Povezani smo nevidljivim nitima, “komšije” smo i kada toga nismo svesni. Univerzalna ljudska potreba, trebalo bi barem da je tako, je da činimo dobro i klonimo se ružnih reči i ružnih dela. Uvek i na svakom mestu. Bez obzira na trenutno nevidljivu potrebu, i trenutnu korist od činjenja nečega suprotnog. Verujem da nas takva svest prožima i u trenucima kada, ipak sasvim pogrešno i nepotrebno, ne poštujemo vekovna moralna i sva druga valjana načela. Bitan deo naše svesti je savest. Učinimo li nešto pogrešno, nepošteno i neprimereno, kad-tad savest nas o tome obaveštava. Neumoljivo, ma koliko to ne želeli. Mislim da bismo mnogo više morali poštovati sledeću poruku:
“Ne činite nikada ništa što se protivi vašoj savesti, čak i ako to od vas i država traži.” Albert Ajnštajn
I pročitati mnogo puta, naglas, tražeći možda i sebe u tekstu koji sledi:
“Zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest? Zar može prekinuti misao, kao konac, i zabraniti sebi razmišljanje o posledicama, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može. Nagon nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao mučenja zbog odgovornosti …”
Meša Selimović
Veliko je i nemerljivo bogatstvo ne koristiti taj nagon, ne biti odgovoran za zla koja doživljavamo.
