– „ljubavna“ priča –
„Najusamljeniji trenutak u čovekovom životu jeste onaj kad gleda kako mu se ceo svet raspada, i jedino što može da uradi jeste da to nemo posmatra“. (F. Skot Ficdžerald, „Veliki Getsbi“)
I evo, pored brojnih svetskih i domaćih trajajućih krupnih zâla – ratova, nasilja, raširene materijalne i duhovne bede, nemorala i neukusa, diskrimacije, mržnje, populizma, zaobilaženja i gaženja pravnih regula, lažne demokratije, imitiranja parlamentarizma, nameštenih i pokradenih izbora i još koječega drugog – dogodila mu se naprasno ona, Sara.
Zablokirao je njen broj na svom mobilnom telefonu. Potpuno, i na svim društvenim mrežama. Čak je zbog nje promenio i sopstvenu elektronsku adresu. Zarekao se da će je izbegavati na ulici, da neće hodati delom grada u kojem ona živi, ni onim u kojem radi. A ako je slučajno negde i nekada ipak sretne, trudiće se iz petnih žila – čvrsto je obećao sebi – ako već ne može da u okrene glavu u stranu, da se ne zaustavi; pravdaće se da kasni, da nekuda žuri.
Inače, voleo ju je neizmerno. I voli je. Kao nikog pre. No, sada nastoji da se spase od toga. A da nju ne povredi nekom neprimerenom izjavom, nepromišljenim postupkom. Da, on Saru bezmerno obožava, i ona to zna. Upoznavši se na jednom koncertu, odmah mu se svidela. Do neba. Pa je brzo postala njegovo sunce, njegovo sve. Međutim, od početka, njihovo poznastvo se svelo na razgovor, na priču, telefonom i uživo. Tako bi i ostalo da se nije silom, njegovom voljom, napokon na prečac zaustavljeno. Doduše, tokom njihovih viđanja – i višekratnih telefonskih komunikacija – bilo im je, ona mu je priznala, izuzetno prijatno. Ali je i dvostruko bolelo. Isključivo njega.
S jedne strane, jer mu je rekla, fino i kulturno, da želi da sa njim samo razmenjuje misli, ne i emocije. Sadržajni dijalozi, raznovrsne, zanimljive teme – o knjigama, putovanjima, dalekim prestižnim destinacijama, o gorućim društvenim pitanjima, o smislu i suštini živpota. Uz obostrani osećaj za lepo i dobro, plemenito. A nešto više od tog i takvog dijaloga, neostvarivo je. Odbijala je ma i sitne, brižljivo odabrane poklone, ledeno ignorisala ukusne bukete svežeg cveće koje joj je ponekad kupovao. Opet, bilo je jasno da ne želi da prekida njihovo povremeno nalaženje na javnim mestima (sic!): da piju kafu, ne i da obeduju zajedno. Uostalom, ona je udata, verna i privržena svom mužu. No, ne drži ga na odstojanju samo zbog toga. Sva je prilika da on Sari služi za onu jednu-jedinu, opisanu „posebnu namenu“. Konverzacijsku.
S druge strane, kada bi se rastajali, nakon razgovora, prožimala bi ga strašna teskoba, neopisiva seta, ogromna praznina. Nedovršenost njihove površne „priče“, njenog daljeg i dubljeg nepostojećeg toka. Sara ga je poštovala, cenila – a njemu je duša za njom gorela. Pa dokle tako, pitao se izmučen potiskivanjem snažnih osećanja, pritiskom u grudima ?
Njihovo mestimično „druženje“ trajalo je par meseci. Sara je uživala u takvoj „vezi“, a on se žestoko mučio. Ni dodira, a kamoli nečeg prisnijeg. Ni vožnje automobilom, ni odlazaka u prirodu. Ni bilo kakvih planova u dvoje. Zašto jednostavno ne prekinu tû „lebdeću“ povremenu seansu, zašto se, međusobno oprečnih težnji i očekivanja, uopšte viđaju, vajkao se on? Zašto ga izaziva, zavodi – svesno ili nesvesano – tim svojim sugestivnim maznim glasom, talasastom jantarskom kosom padajućom na pola blistavo medenog lica, kao i sitnim sedefastim zubima uokvirenim usnama od vinske pene? Osobito pastelno plavim sjaktavo krupnim očima, tim tečnim, hipnotišućim kristalima zamamne bistrine. Ne manje, granitnim poprsjem koje se opire gravitaciji, nogama za modnu pistu, veličanstvenim koktelom vitkosti i oblinama skladnog tela. Nadasve, svojom unutrašnjom, magično zračećom intelektualnom svetlošću. A on je želeo nju – razume se, prethodno razvedenu – kao partnerku, i u duhovnom i u fizičkom smislu. Vođenje ljubavi sa Sarom bila bi tada samo jedna, dakako važna komponenta njihovog odnosa. Kompletnog pripadanja, razumevanja. Da stanuju, da žive zajedno, da se zagrljeni šetaju do besvesti ljubeći se, da posećuju zvanične i nezvanične priredbe i predstave, da izlaze sa društvom, da putuju….Da imaju decu. A da zadrže i onaj verbalni fluid koji su prvobitno odnegovali, od kojeg bi se razlistalo ostalo. Sve tô sa njom – shvatao je, osećao – bilo je apsolutno nemoguće, plod njegove uobrazilje. I objektivno, i subjektivno: ona na tako nešto ne bi nipošto pristala. Rečju, ta čudna „igra“ asimetričnih pretenzija bila mu je nepodnošljivo nedovoljna. Pa je stoga prikupljao snagu da zatre u sebi i nju i njihove sastanke bez budućnosti. Zauvek. Pokušavao je nekoliko puta, ne bi izdržao, odustajao bi od nameravanog odustajanja. I tako je rešio, kao poslednju meru – da satre sebe. Da tako ugasi i tu otužno rastegnutu opterećujuću epizodu u svome umu, u svome sećanju. U sopstvenom srcu.
„Koja je svrha života?….Zavisi od života za koji tražiš svrhu“. (Kolin Huver, Tarin Fišer, „Nikad, nikad“)
Zoran R. Tomić
