Humoreskica
Noćas sam se probudio sav mokar od znoja. Ne, nisam zakačio virus. Nisam sanjao Godzile i dinosauruse. Usnio sam da sam /ne daj bože/ novinar ružičaste tv i da sam pratio šerifovo mečkarenje po okrugu. Elem, sve je počelo tako što me je naš najveći konstruktor dronova, pronalazač leka protiv korone, tvorac elite i ostalih dobrotvornih i humanitarnih akcija odredio da pomno pratim šerifa i postavljam mu istraživačka pitanja. Pravo u metu. Šerif ovoga puta nije putovao u kumovu Pambukovicu, već se odlučio za pitomu i bogatu Prćilovicu, koja se prostrla na jugu okruga, a uz reku Južnu Moravu. Na putu do pomenute Prćilovice, mi, istraživački novinari sa ružičaste, srećne, prve i one devedeset druge smo smišljali kako da od šerifa što više saznamo o budućnosti okruga. Tu su nam se pridružile i ozbiljne kolege iz /dez/informera okružnog telegrafa, kurira i onih što stalno telefoniraju i viču ALO, `oće li stići neka kinta za naš opstanak na informativnom tržištu. Reč po reč i tako smo stigli u predivnu Prćilovicu, gde nas je čekao šerif sa svijim kaubojima na čelu sa onim za puteve, koji je već probao vatrenu vodicu kod ovdašnjih meštana. Narod se već okupio u velikom broju, a autobusi sa raznim registarskim tablicama pristizali u prelepo selo. Kad je kvota publike ispunjena, na binu se najpre natrkečilo ono čudo od bivšeg premijera, rekavši da joj je drago što su se u Pambukovici iskupili ljudi u tolikom broju da pozdrave šerifa koga će doživotno pamtiti po autoputevima, bolnicama, školama i pokušajima atentata na njega. Meštani su je opomenuli da ona nije u Pambukovici, već u Prćilovici, na šta se ona divnim osmehom izvinila i rekla „Razumem da ne razumem“, dok je sebi u bradu šapnula „govnari jedni!“ Onda je uz voviku prisutnih „Šerife, majstore“ na binu ustrčao šerif sa sve kineskom tablom i počeo da žvrlja po njoj, gore nego prvače po novoj bojanci. Mlatarao je cmizdrio, kliberio se molio k`o boga da ga narod voli. I tako, čitav sat, dok narod nije počeo da pada u nesvest od jakih reči. Onda mu je neko prišao i šapnuo da ljudi moraju da se vraćaju, ko u Valjevo, ko u Pambukovicu, ko Suboticu, pa se prešlo na konferenciju za novinare. E, tu sam ga ja kao istraživački novinar čekao. Suza mi je, kao po običaju prvom dala reč, pa sam kao iz topa počeo da bljujem „Gospodine šerife, dokle ćete da zamajavate narod pričama o okrugu kao ekonomskom tigru i o zlatnom dobu, dok nam desetine hiljada ljudi živi na ivici egzistencije, i dok nam mladi od zlatnog doba beže preko granice, kao đavo od krsta?“ Dok sam govorio te reči, na šerifovom licu su se dešavale takve promene da sam se trgao i u skoku sa kreveta udario glavom o zid. Bože, koliko sam bio srećan što je sve bilo samo san. Ne zbog sebe, jer znam svoj stav o svemu što nam se dešava. Bio sam srećan jer da sam nastavio, ne verujem da bi šerif preživeo. A bez njega okrug, prizaćete, ne bi bio ono što jeste.
Rade Đergović