„Mediji kao kontrolori rada državnih institucija“ – Govori Branislav Sekulović, advokat
Pokazalo se da nema ni interesa ni volje vlasnika i urednika medija u Srbiji da posvete pažnju izveštavanju građana o radu državnih organa i institucija.
Iako u članu 5. „Zakona o informisanju“ stoji: „Putem medija objavljuju se informacije, ideje i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna, bez obzira na način na koji su pribavljene informacije, u skladu sa odredbama ovog zakona.
Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.“
Međutim, u praksi ovaj član zakona se ne koristi i ne poštuje u meri u kojoj bi trebalo. To je naročito izraženo u lokalnim srediama u kojima se jasno vidi da mediji prenose isključivo one vesti, i u onom obliku, koje im se serviraju iz kabineta lokalnih vlastodržaca ili dolaze iz partijske centrale iz Beograda.
O nekoj kritici rada ljudi koji rade u državnim istitucijama i primaju platu iz budžeta, odnosno od novca svih građana, nema ni govora. Očito da mediji, vlasnici medija i urednici nemaju kapacitete za opravdan kritiči stav prema nosiocima vlasti. Ili je u pitanju strah za opstanak. Jer, u praksi se vidi da je svako ko se „drznuo“ da bilo kako kritikuje vlast došao je u opasnost da ostane bez novčane podrške, da se ugasi a novinari da ostanu bez posla.
A da li mediji treba da budu kontrolori rada državnih institucija i da izveštavaju, pa i kritički, o njihovom radu razgovaramo sa uglednim šabačkim advokatom Branislavom Sekulovićem.
Da li treba i mogu li mediji da „kontrolišu“ rad državnih institucija (gradsku vlast, sudove, tužilaštvo…)?
– Mediji svakako treba da budu oči i uši javnosti, građana koji imaju pravo, definisano ustavom, da o svemu što se dešava u društvu budu informisani na istinit i kritički način. Ovo zbog toga, što su mediji, u ma kom obliku, zapravo kontrolori rada institucija, i to čine u ime i za račun svakog građanina. Objektivnost u radu je obaveza medija, ali je i obaveza institucija, da medijima omoguće uvid u sve one informacije koje se tiču građana, javnosti… naravno, u Srbiji se o ovoj temi; može govoriti samo teoretski, praktično, dostupnost informacija je selektivna i usko partijski vezana za medije koje vlast i te partije kontrolišu. Zato, trenutno, a to traje dosta dugo, ne može se govoriti o tome da mediji, ovu svoju osnovnu funkciju mogu uopšte da obave. Da zaključim, mediji su većinski kontrolisani kontrolori rada i funkcionisanja države i njenih institucija i pojedinaca koji u ime i za račun tih institucija istupaju u javnosti.
Da li su, po vašem mišljenju, i koliko državne institucije otvorene prema medijima?
Zbog takvog položaja medija, oni ne mogu da budu oči i uši i kritička javnost i eksterni kontrolor rada sudova, tužilaštava, policije, inspekcijskih organa i organa pod vlašću lokalne samouprave. Jer ono što je trend i praksa u celoj republici, preslikano je i na lokalni nivo.
Kolio je važno, i da li je potrebno, da građani budu upoznati sa radom državnih institucija?
– Takozvana otvorenost institucija ne postoji, odnosno, ona je kontrolisana od centara političke moći, koja odlučuje o svemu, pa i o tome koje će se informnacije plasirati u javnost i kada. Čelnici institucija, najviše vode računa o interesima države i političke elite, a manje o potrebi građana da budu pravilno informisani.
Da li se u lokalnim medijima mogu videti ili pročitati bilo kakvi tekstovi vezani za rad državnih istitucija?
– O tome da li je i kolika potreba građana da budu informisani o radu institucija, može se govoriti samo onda kada takve informacije budu dostupne i plasirane u javnost. Naravno da je glad za informacijama velika, pa se može očekivati da bi javnost, takvim informacijama bila itekako zadovoljna.
Postoji li, u lokalnim sredinama, kritički stav medija prema radu državnih institucija?
– Lokalni mediji, u ovakvoj situaciji, preslikani su mediji sa republičkog nivoa. Ostaju bez sredstava za rad, gase se a ono malo njih koji funkcionišu, većim delom ulepšavaju stvarnost i služe političkoj eliti na vlasti. Preostali, tzv. nezavisni mediji, jedva da i postoje. Zato su građani na lokalnim nivoima potpuno neinformisani o stvarnim događajima i delovanju lokalnih organa vlasti. Njihovo delovanje i afere u njihovom radu, ostaju bez reakcija javnosti, jer se za medije, koji služe političkoj i partijskoj vrhuški, nisu ni dogodile. Zato je lokalna medijska scena praktično katastrofalna i samo retki mediji imaju priliku da objave neku “pikanteriju”…
Imaju li građani pravo da znaju kako državne istitucije rade?
– Ova tema, vezana za rad medija i otvorenost državnih institucija je neiscrpna tema i trenutno je vezana za stanje u celom društvu gde se pojavljuje centralistički način odlučivanja i kontola svih medija, osim onih nezavisnih, iz jednog moćnog političkog centra.
