Rijaliti Srbija
Biju naši al’ biju i Turci, stara je narodna umotvorina a u ovoj aktuelnoj situaciji u zemlji Srbiji to znači da su na ulicama širom naše male zajednice (kaobajagi države) „blokaderi“ koji su protiv strahovlade Žvalavog i naprednjačkih razbojnika i „anti-blokaderi“ koji podržavaju režim iz ličnih interesa i nedostatka elementarne inteligencije i pristojnosti (tek o moralu nema ni govora) i to istovremeno, jedni naspram drugih sa do zuba naoružanim policajcima između.
Zlikovci u policijskim uniformama su proteklog vikenda tukli studente, pobunjene a mirne građane, penzionere i invalide, najstrašnije kao najveće neprijatelje jer je tako naredio Psihopata sa Andrićevog venca koji se odmah po povratku iz Kine gde se družio (uvlačio u dupe) belosvetskim diktatorima a oni ga tretirali kao trinaesto prase, u Pekingu povodom 80-e godišnjice od pobede komunističke Kine nad Japanom u Drugom svetskom ratu, napio kao majka i takav izašao pred kamere svojih tzv. televizija da bodri pripadnike policijskih hordi u njihovim akcijama upotrebe prekomerne sile i to sve sa osmehom ludaka netom pobeglog iz ustanove vrlo zatvorenog tipa.
Inspirisan boravkom pored Putina, Lukašenka, Kim Džong Una i domaćina Sia odlučio je onako janpi i drogiran (on glupe odluke donosi brzinom munje) da svoj neposlušni narod nauči redu kao što su to učinili njegovi pomenuti idoli sa svojim podanicima. To je jedna strana ove priče bez srećnog kraja a druga strana je susret dve Srbije koje se ovih dana gledaju oči u oči iako ne mogu očima da se vide. U Šapcu, Čačku i koekude ali bez većih incidenata osim verbalnih koškanja i izvikivanja parola „Aco Srbine“ i „Aco Šiptare“ gde ni jedni ni drugi ne pogađaju metu.
AV jeste formalno Srbin ali je najgori od sve dece u istoriji Srbije u svakom pogledu a i da jeste Šiptar (Albanac) to ne bi bilo kao što i nije ništa ružno niti je sramota. Žvalavi je lažov i lopov, prevarant i ratni huškač i profiter kao i neopevano korumpirani političar i to treba isticati stalno i na svakom mestu. Ali, kako ove jasne i nedvosmislene činjenice objasniti (da bi narod mogao da razume) kada ni na jednoj od „zaraćenih“ strana nema previše onih koji imaju zadovoljavajući broj malih sivih ćelija između ušiju, da su realni i koliko-toliko normalni.
Neutralni, oni koji na divanu sve čibuk pušeći gledaju ovu cirkusku predstavu putem medija „zavisnih“ i „nezavisnih“ mogu da uživaju ako nisu baš u vinklu (a većina nije) i da čekaju da sve ovo prođe (kao što sve prolazi) i da ponavljaju u sebi čuvenu mantru: Samo da rata ne bude…
Može diktatura, mogu masovna prebijanja protivnika režima, nedužnih građana, starih i dece, uništavanje svih državnih institucija je sasvim OK kao i guranje celog društva, njegove istorije, kulture i svega vrednog u ambis, sve to može ali taj rat, jao, jao, daleko bilo. A Žvalavi se i na to sprema, vrlo ozbiljno (a ne za izbore kako naivni veruju i očekuju) jer koliko juče je smenio dvojicu veoma bitnih likova, komandanta SAJ-a (specijalne antiterorističke jedinice) i komandira 63. padobranske brigade, elitnih postrojbi policije i vojske jer nisu bili dovoljno lojalni i nenormalni za njegov ukus.
Dakle, naš Neron (i pomalo Kaligula) se priprema za konačni obračun sa sopstvenim, pobunjenim, narodom i sa studentima kao avangardom, sa mladošću i budućnošću ove zemlje i to je fakat a oni koji misle da mogu da ga pobede mirnim protestima, blokiranjima ovog i onog, ovde i onde, parolama, pištaljkama i vuvuzelama evo poruke: Samo napred, nada poslednja umire!
A ono što je realnost je da na mnogobrojnim okupljanjima građana i građanki širom naše zemlje ponosne nema stotina hiljada ljudi (ne računajući skupove u Beogradu 15. marta i za Vidovdan) koji svakodnevno i uporno traže samo jedno i jedino smisleno a to je: Ostavka Aleksandra Vučića i odlazak sa mesta predsednika Republike pa onda sve ostalo. U stvari ostavka i nije potrebna ako dođe do hapšenja kako njega tako i njegovih najbližih saradnika zbog kršenja Ustava i zakona države Srbije, korupcije i neopevane pljačke tokom 13 godina vladavine.
Kada se više stotina hiljada ljudi nacrta ispred i oko Predsedništva, Narodne skupštine, Vlade, tužilaštava, sudova rešenih da tu ostanu dok se ne postigne cilj onda je kraj agonije na vidiku. Naravno da se podrazumeva da će Ćacilend biti zbrisan u startu, pregažen kao plitak potok. Međutim, ovako kako sada stvari stoje ne vidi se svetlo na kraju tunela. Rata, skoro pa sigurno, neće biti u našem Apsurdistanu ali ni ničeg normalnog ni vrednog ostajanja u ovakvoj državi za duži period. Odavde do večnosti?
Ako tiha većina ne odluči da progovori, da se aktivira na bilo koji način i pokaže da je živa i spremna da ovu rđavu realnost promeni, da prepozna studentsku i građansku pobunu kao svoju jer samo masovnost donosi prevagu nad strašnim režimom (koji će biti sve strašniji) ako se to ne dogodi razbojnici sa fantomkama, u skupim odelima i džipovima i stanovima na vodi i skrovištima pod zemljom će nastaviti da pljačkaju i otimaju, lažu i maltretiraju bolje od sebe i neće prezati ni od čega što su već pokazali mnogobrojnim primerima.
Oni koji se protiv takvih bore treba da se oslobode iluzija da se ovaj i ovakav sistem može popraviti i da prestanu da kao nesrećni Sizif guraju kamen uzbrdo već da sledeći pametnu kinesku poslovicu kola koja idu nizbrdo gurnu da idu što brže!
To bi bilo racionalno razmišljanje ali u Srbiji zemlji apsurda verovatnije je da ćemo (opet) gledati predstavu „Čekajući Godoa“.
Piše: Dragan Karalazić
