BRUKA ŠABAČKOG SPORTSKOG SAVEZA
I vrapci i crni pilići znaju da nema gore stvari od nepravde. Svako ko je bar jednom igrao fudbal na „male goliće“, sa drugarima iz ulice, zna kako boli sportska nepravda. Da, nepravda u sportu je najbolnija. To nije samo nepravda, to je ponižavanje. Ipak, i nepravda je stvar izbora, ne samo onog koji je čini, već i onog koji je trpi.
Nije moje da ispravljam kosmičke „krive Drine“, niti da samoinicijativno bijem tuđe bitke ali ono što sam video prošle nedelje na dodeli sportskih priznanja u Šabačkom pozorištu bilo je poražavajuće. Pomešana osećanja. Ljubav prema „Metaloplastici“ i nepravda prema jednom drugom sportskom kolektivu koji iz godine u godinu beleži sve bolje rezultate i koji, istinski, postaje sportski ambasador Šapca u svetu. Kažem, pomešana osećanja, dugo su me lomila da li da napišem jedan ovakav tekst ili ne. A onda sam shvatio da je jedna grupa „sportskih“ radnika zlouptrebila ime i reputaciju kluba uz koji sam odrastao i koji, kao svi Šapčani, neizmerno volim, i funkcije u ličnu promociju…
U sportu, bar tako mislim, sve je jasno. Pobeđuje onaj ko je najbolji i ko ima bolji rezultat. U olimpijskoj godini sva sumiranja sportskih rezultata vazana su za ovo tekmičenje. Nema tu, teško je porediti rezultate. Osvajanje Kupa Srbije donelo je veliku radost svima nama ali to se desilo u sportu koji je odavno umro, samo mu još niko nije javio, jer Srbija u muškom rukometu davno već nema nikakve rezultate. S druge strane članovi jednog drugog šabačkog kluba, u verovatno ne tako popularnom sportu, donosili su nam velike radosti sa svih takmičenja na kojima su nastupali. Naročito sa Olimpijade. Jedna medalja i još dva finala, malo li je. Ali to nije sve. Ima ovaj klub i medalju sa Olimpijskih nada, takmičenja koje je mnogo značajnije od „nekih“ Balkanskih igara, a ono što je najvažnije i ohrabrujuće je i da su, u godini vrednovanja rezultata, bili prvaci države sa najmlađim kategorijama. Sve ovo govori da je u 2016. godini ovo bio najbolji sportski kolektiv u Šapcu. Da je trener olimpijaca najbolji trener. Da je osvajač medalje na Olimpijskim nadama najbolji mladi sportista. Da je sve ovo, u ovakvom klubu, neko trebao da organizuje i da je baš taj trebao da postane najbolji sportski radnik…
Ali, članovi Upravnog odbora Sportskog saveza, ljudi koji sebe nazivaju sportskim radnicima, imali su drugačije mišljenje. Da priznanja podele između sebe. I to razumem. Bila im je ovo poslednja šansa da u svoju biografiju upišu jedno ovako značajno sportsko priznanje jer ono što se potom dešava je katastrofalno za sport u Šapcu, za njih ali, nažalost, i za našu „Metaloplastiku“. Sramota.
Zato smatram da svi članovi Upravnog odbora Sportskog saveza treba da podnesu neopozive ostavke kao i predsednik Saveza ali i član Veća zadužen za sport i tako bar malo spasu dušu svoju jer sramotu nikada neće izbrisati.
Ivan Kovačević