U svim vremenima i na svim prostorima, mnogo je onih koji se u životu bune protiv nečega što smatraju nepoštenim, nepravednim ili pogrešnim. Ma kako se to završilo, ostaje istorijska činjenica da su se za svoje željeno borili. Ako borba i nije uspela, makar ne osećaju tešku i opravdanu odgovornost zbog posledica onoga protiv čega su se borili. Kao što bi trebalo da je osećaju svi koji su, želeći pobedu, samo navijali. Ili, još više, oni koji su zlo podržavali i branili. Nikada to nije dovoljno, ni utešno, ali iskrenim borcima je ipak tako mnogo lakše, nego da su bili u nekom drugom, suprotnom i pogrešnom taboru. Jer takvi su, hrabri i spremni da se bore za novo i bolje, pa ponekad i napuštajući svima nam toliko dragu zonu komfora.
“Čovek ne može da otkrije nove okeane ako nema hrabrosti da obalu ispusti iz vida.” Andre Žid
A ti što ne osećaju sramotu i odgovornost, spremni su i da negiraju svoju prošlost. Bili su i oni za to isto, valjano, samo su, nažalost, pogrešno shvaćeni.
Otpor onome što nije dobro, naravno, ima različite forme, svako se zlu protivi kako zna i ume. Ponekad opravdano poziva i druge da mu se pridruže. Jedino mi se nikada nije sviđao poziv u borbu onih koji bi da komanduju, ali ne i učestvuju. Koji odlično znaju šta bi trebalo. Samo da to uradi neko drugi. Toga je bilo i uvek će biti. Sećam se tih čuvenih, devedesetih. Jedan od političkih lidera tadašnje opozicije je 9. marta 1991. godine, sa balkona Narodnog pozorišta u Beogradu uzviknuo : ”Juriš! ”. Možda po mišljenju mnogih, mudro, hrabro i nezaboravno. Ipak, drugi se pitaju kako to isto nije uzviknuo sa pločnika i bio u prvom redu jurišnika.
Mislim da prozivanje ili pozivanje bilo koga na juriš, od strane onih koji nisu na pločniku i u prvom redu jurišnika, nije baš za najveću pohvalu. Kao ni da budemo razočarana publika onih koji ne čine to što od njih očekujemo. Smemo li biti razočarani nečijim ponašanjem, a da u tome što od drugih toliko jako i opravdano očekujemo, ni sami ne učestvujemo!?
Ovo “biti na pločniku” trebalo bi shvatiti simbolično, samo i jedino podrazumeva učešće i prihvatanje svih nevolja i rizika neuspeha. Istina da svaka borba za pravdu podrazumeva i žrtve, ne može biti izgovorena od strane onih koji nisu spremni da to i sami budu.
Podsećanje prisutno u tekstu nikako nije vraćanje u prošlost, niti obračun sa njom, nego pokušaj preispitivanja sadašnjosti, možda i neke mrvice za željeno sutra.
Kako ono ponekad narod kaže, ko razume shvatiće.