Pisali smo u „Politici“ o bibliotekama, čitali zanimljiv feljton o Skerliću i njegove supruge, članke „Izgubljene partiture srpskih kompozitora“ i „Enriko Josif nije zaboravljen“ porodice Davidović, a ovih dana čitam zanimljivu knjigu Momčila Đorgovića „Ko je ubio Jovana Skerlića“. U njoj se mogu pronaći i ovi redovi:
„… Biblioteka Pere Todorovića je imala, tvrdi se, između dve i tri hiljade knjiga. Ni ona nije sačuvana: mnoge knjige je supruga, posle njihove smrti, bila prinuđena da prodaje da bi se prehranila, Josif Šlezinger napravio je pravi podvig formirajući svoju muzičku biblioteku sa tri i po hiljade svezaka kompozicija. Vlada ju je otkupila i predala vojnoj „muzikalnoj biblioteci“.
Ali, do danas, tvrdi dr Desanka Stamatović, nije pronađena nijedna originalna Šlezingerova kompozicija, a ni druga dela iz njegove biblioteke… Nekome je, verovatno, bio potrebniji papir nego note.
I poznati novinar „Politike“ Vlada Dedijer se seća:
„Od rane mladosti odvajao sam svaki dinar za knjige. Posle su mi, kad sam otišao u svet, antikvari iz Londona i Pariza nabavljali retka izdanja. Godine 1953. imao sam više od 3.000 knjiga, među njima memoare Eugena Savojskog, maršala Marmona, i druge bisere. Onda su došla teška vremena. Nismo imali šta da jedemo. Morao sam prodavati knjige, jer u našoj kući nije bilo persijskih tepiha i češkoga kristala“…
Onda je Dedijer ispričao da ga je Karov pitao kako napreduje u Harvardu, njegov istraživački rad, njegovo pisanje o Sarajevu 1914. A on je, odgovarajući na pitanje, hvalio Vajdnerovu biblioteku u kojoj ima „od ptice mleka“:
„Ta biblioteka jeste jedno od čuda ovog sveta… Pravila ne zabranjuju profesorima i najboljim studentima da sami zalaze u slagalište knjiga. Zalazio sam, dabome, i video da je deo jugoslavike ogroman. Pregledajući knjige našao sam komplet časopisa „Pregled“ od 1910. do 1912. kada su moj kum Rinda Radulović i otac Jevto bili urednici. Nigde u Jugoslaviji nisam uspeo da nađem taj komplet, čak ni u Sarajevu. Tu naleteh i na Spomenicu Vladimira Gaćinovića, knjižicu od stotinak stranica, koju smo Čedo Kruševac, Miro Popara, Avdo Humo i drugi mladi studenti, a među njima i ja, izdali negde 1936. Ili 1937. Policija nam je zaplenila gotovo sve primerke i ja sam ih uzalud tražio po svim našim bibliotekama. A tu nađoh. Držao sam Spomenicu kao malo vode na dlanu. I razmišljao kako je to plemenito da knjige iz jedne male zemlje, to najveće bogatstvo svakog naroda, baš tu stoji na raspolaganju naučnicima. To mi je bila lekcija da ni jednu zemlju, pa ni Ameriku, ne treba gledati jednostrano…“ (Milo Gligorijević „Rat i mir Vladimira Dedijera“).
Dodao bih i šabačkog Protu Jovana Pavlovića (1804-1861):
… U nekolikim izvorima Protu nalazimo i kao priložnika – darodavca za unapređenje Glavnog odbora učilišnog i kao zaveštaoca (200) forinti u srebru Glavnom fondu školskomu.
Po ugledu na Jevrema (Obrenovića, op. J.R.), i Prota strasno stvara svoju ličnu biblioteku, u kojoj je bilo više od 1.500 odabranih knjiga, na raznim jezicima. Kada je, 1844. godine, u Šapcu boravio engleski naučnik A.A. Peton, bio je iznenađen i zadivljen brojem i raznovrsnošću knjiga. Sa oduševljenjem Peton piše o Protinoj biblioteci, ali i o učenom Proti koji sa njim autorativno razgovara o Šekspiru, Bulveru, Jangu, Miltonu…
O Vrednosti Protine biblioteke svedoči i ponuda Janka Šafarika, upućena preko Ministarstva prosvete, da je otkupi za Muzeum srbski, 1844. godine… (Branko Šašić „Znameniti Šapčani i Podrinci“).
Možda bi moglo da se razmišlja da šabačka biblioteka ponese njegovo ime?!
A u Šapcu je živeo i delovao Robert Tolinger, koji je „na koncertima često nastupao sa Ružom Vinaver (majka Stanislava Vinavera, ovih dana su održani u Šapcu njegovi dani, a bili su gosti i profesori Muzičke akademije iz Beograda, o.p. J.R.), a znao je da se uključi i u buran noćni kafanski život, sa uživanjem slušajući specifično muziciranje čuvenih Cicvarića… (Branko Šašić „Znameniti Šapčani i Podrinci).
Vratio bih se na knjigu Momčila Đorgovića:
„Izgrađivanje biblioteke je stvaralačka delatnost jednaka izgrađivanju zgrade, crkve, manastira. U njima saznajemo kako su postali, kako su se razvijali značajni ljudi. Po biblioteci možemo da rekonstruišemo strukturu uma njenog vlasnika. Biblioteka Skerlića je nestala, nema ni zapisa o njoj. Gde su biblioteke Mihaila Petrovića Alasa, Milutina Milankovića? Imamo li opise Teslinih i Pupinovih biblioteka…
Odnos prema knjižnicama i čitaonicama u Skerliću je izazivao sumnju „u sposobnost naše rase za kulturni razvitak“… Mi ništa ne znamo, jer ne čitamo. Ovom rečenicom je A.G. Matoš počeo tekst „Biblioteke“, pisan 1904.
… Bogati ljudi nisu davali novac za biblioteke, niti za izdavanje knjiga. Možda je Ilija Kolarac i jedini primer… Tomas Džeferson, posedovao je biblioteku od 6.487 knjiga. Kongresna biblioteka danas ima preko 38 miliona knjiga i štampanog materijala,… 8,1 milion notnih svezaka… Rusku carsku biblioteku je osnovala Katarina Velika (Nemica), prvih pet godina ju je vodio Francuz Gojfer… Američki milioner Endrju Karnedži knjigama zahvaljuje za svoj uspeh. Devedeset posto svog bogastva je uložio u osnivanje preko dve i po hiljade biblioteka širom sveta… Javna biblioteka bila je njegov hram, napisao je jedan od biografa… Karnedži je i u Beogradu finansirao prvu pravu biblioteku, a to je Univerzitetska biblioteka, koja je 2021. proslavila sto godina od osnivanja… Biblioteka bi trebalo da se zove „Endrju Karnedži“ i tako bi se povezala sa Teslom i Pupinom, koji su u njegovim hramovima knjiga razvijali svoje mentalne sposobnosti.
Nikola Tesla je zapisao da je proveo najbolje godine svog života po bibliotekama, čitajući sve, od Njutnovih Principa do novela Pol de Koka, „i opet sam osećao da sam protraćio svoj život, ali, ipak nije prošlo mnogo pre što sam shvatio da je to bila najbolja stvar koju sam mogao da uradim…“
Pupin se, još dok je po Njujorku radio fizičke poslove da bi opstao, preselio na istočnu stranu grada ne bi li bio blizu „gostoljubive biblioteke“ Kuperove unije, u kojoj je posle nošenja uglja i džakova provodio vreme. Za članarinu je bukvalno odvajao od usta. Čitao je sve što mu je dolazilo pod ruku…“
Jovan Rukavina