Prošla je i ovogodišnja „Čivijada“. Ali u Šapcu je uvek bilo „čivija“ i pre prve „šezdesetosmaške“, ozvaničene „Čivijade“. Zabeležio sam dve anegdote o jednom žitelju Šapca. Prva priča glasi ovako:
Vozio majstor u svojim čezama poznatog gazdu, po selima Mačve. I kaže mu gazda:
„Majstore, zaustavi! Hoću da kupim lubenicu!“
„Koliko koštaju sve lubenice?“, pitao je začuđenog seljaka.
Posle dužeg razmišljanja, seljak mu je rekao cenu.
„Evo ti novac za sve lubenice, i daj nam jednu da ponesemo!“
Druga:
Za vreme rata, većina stanovništva je „gulila“ crni hleb ili proju. A gospodin L. je majstoru koji je vodio brigu o njemu rekao:
„Majstore, imam jednu želju. Tako bih voleo da probam crni hleb!“
„To je lako rešiti gospon L“!
Pomenutog gospodina je oslikao i poznati novinar Pero Zlatar u svom tekstu o Šapcu. Čini mi se da je pomenuo i njegove čuvene vožnje automobilom, kao i specijalni herbarijum
A vožnje je literarno obradio već zaboravljeni pozorišni kritičar i romanopisac Vuk Vučo, u romanu „Ženski Faust“. U tom delu između ostalog, Vuk piše:
„Kao što je prednjačio u primeni telefonije, još dok je ova bila u povoju i u Evropi, a kamoli na Balkanu, Simeun Buta se našao u prvim redovima slobodoumnika koji su stavili živote na kocku kupovinom automobila… pa je svog kočijaša Petra poslao na škole u Beč… i dočekao ga otud s poslednjim modelom „Kadilaka“, koji će da osvane u Evropi tek naredne, 1907. godine. Pošto se provezao kroz zaprepašćenu šabačku čaršiju od železničke stanice do Vatrogasnog društva,… kočijaš Petar je najzad uterao samohodno čudovište u konjušnicu Simeuna Bute… postavio automobil na četiri panja, demontirao mu sva četiri točka, upalio motor, posadio pustolovnog trgovca Butu na zadnje sedište, umotao ga u krzna i, praćen vatrogasnim orkestrom, zaputio se prema dalekoj Pešti, da hvalisavim Mađarima prikaže nadmoć Srba.
Zahvaljujući pomenutim panjevima, putovanju je prisustvovao sav varoški živalj koji je uspeo da dotrči ili dopuzi pred konjušnicu narodnog dobrotvora i putovanje se, na radost zadivljenih i užasnutih posmatrača, proteglo od jutra do smiraja. Kočijaš Petar i njegov hrabri gospodar su jurili čitavog dana zamišljenim šumama, na zamišljenim ćuprijama preko zamišljenih reka, i zastajali bi samo na kratko u zamišljenim drumskim mehanama…
U Novom Sadu i Segedinu zadržali su se malo duže, dok je Petar izvikivao imena ovih varoši da ne bi bilo zabune… U zamišljenu Peštu dospeli su u suton…“
JOVAN RUKAVINA
