Ovih dana sam dobio „potvrdu“, da je najveći srpski elegičar Krstivoje Ilić umro od gladi?! Ponekad sam ga, Bog da mu dušu prosti, susretao. Pamtim i jednu epizodu. U večernjim satima sreli smo se u mom kvartu, u blizini je stanovao (pretpostavio sam!). I kaže mi da traži hleba, ali nema nigde da kupi?! Nisam „ozbiljno“ shvatio situaciju (misleći na iskrenu zaboravnost, zanesenih pesnika?!), nego sam počeo sa mišljenjem Danila Kiša o njegovim „Sonetima za kurtizane“:
Soneti za kurtizane Krstivoja Ilića pravi su srpski Bordel muza! Čudi me pesnikovo oklevanje da ih integralno ponudi čitaocima. Ilić kao da beži od slave (1976), a pesnikinja Darinka Jevrić, pak: „Sonet za Strahinjića ljubu“! Kakav majsorski muški deseterac! Koliko volim svaki stih tog grešnog Krstivoja! Brata moga! Često smo u Prištini, i širom Kosova, ja i Mošo stavljali na raspravu te žežene sonete, koji su, uostalom, velika pohvala ženi i ljubavi uopšte! (1982).
Kada sam se vratio kući, ispričam majci (nažalost pokojnoj, ne može da potvrdi!), a ona meni: Što nisi uzeo od nas hleba, odneo pesniku, a onda ste trebali da nastavite razgovor o književnosti i filozofiji!? Kada sam mu to kasnije rekao, zahvali se na plemenitosti moje majke. Ostavio nam je i stihove posvećene svojoj! Setio sam se danas, ponovo, „Politikinog“ pisca Mome Kapora, koji u knjizi „Skitam i pričam“ piše, između ostalog i ovo:
„… Umetnost se kod nas, u najširim slojevima, još smatra razbibrigom, nečim pomalo nedozvoljenim, ženskastim, nedoličnim za pravog muškarca… Naša vekovna glad za blagostanjem još se nije sasvim zasitila, još nam se želje i nade vrte oko čvrstih, pouzdanih i opipljivih stvari, oko kupovanja zemljišta i imanja, građenja kuća, podizanja ograda, posedovanja snažnih mašina, školovanja dece na fakultetima, posle kojih će brzo doći do svog komada hleba… Kakve li razlike kada je u pitanju umetnikov vršnjak koji pika loptu! (Gle, kakve podudarnosti kažu da je pesnik Krstivoje Ilić bio talentovamn za fudbal!!! op.a.)… Čim se pokaže da je neki dečak talentovan za fudbal, čitav grad će se sjatiti oko njegovog dara. I tako, u svetu smo danas poznatiji po umetnicima u koje niko nije ništa uložio, osim potcenjivanja i ravnodušnosti, nego po fudbalerima, kojima smo pružili sve, pa opet ne mogu da dospeju ni do četvrt-finala na svetskim prvenstvima…“
O tragičnosti slovenačkih pisaca potanko je pisao Jože Javoršek u knjizi „Kako je to moguće“. Krleža je izlio „žuč“ na sudbine tragičnih hrvatskih pisaca u svojim delima. Da ne elaboriram „sudbine“ pisaca sa ovih terena?!! Zauzeo bih puno prostora! A naš nobelovac Ivo Andrić u „Akciji za pomoć našim književnicima“ piše, između ostalog:
„Iz tragične sudbine Vatroslava Lisinskog vadim samo jednu jedinu gorku izreku, koja će uvek ležati kao tih ali težak prekor na uspomeni njegovih savremenika i koja najbolje osvjetljuje ‘siromašan položaj u vlastitoj domovini osamljenog’ – „Htio sam mnogo lijepoga stvoriti na polju hrvatske glazbe, a ćutim u sebi da sam i sposoban za to, ali domorodci naši ostaviše me nekako na pol puta. Poslije moje smrti možda bi mi pomogli, al će biti kasno“. (1918) Književni jug, Zagreb.
A završio bih rečima prof. Predraga Matvejevića: Jugoslavenstvo danas – „Vuka Karadžića, onakvoga kakav je bio u stvarnosti – oštroumnoga, praktičnoga i upornoga, ali i ograničenoga vremenom i mogućnostima – kojemu srpska država nije našla dostojna zaposlenja za cijeloga života, valja odijeliti od mita o Vuku kojima se kasnije počela služiti srpska buržoazija proglašavajući ga nacionalnom svetinjom. Uz golemo i neosporno kulturno-povjesno značenje Vukove jezičke reforme postoji, u raznim razdobljima, i vukovstvo kao ideologija, jednom pozitivna jugoslovenska ideologija, drugi puta suviše posrbljena, nametljiva ili primitivna. Ali i antivukovstvo u dijelu Hrvata također je ideologijsko, partikularističko, protujugoslovensko.“
Jovan Rukavina