Poštovani gospodin Novak Adžić u dva javljanja je u cenjenom listu „Danas“ objavio interesantne članke: „Blagoje Jovović nije bio atentator na Pavelića“ i „Četnička bajka o Blagoju Jovoviću“…
Dokumentarni film urednika RTS-a Stevana Kostića, Blagoje Jovović i Ante Pavelić – bilo jednom u Argentini, ovenčan priznanjem Udruženja novinara Srbije, prvi je otkrio detalje atentata na Antu Pavelića koji je izvršio Blagoje Jovović, 10. aprila 1957. godine u Argentini.
Kako se navodi u filmu, ličnošću Blagoja Jovovića se nisu bavili istoričari, već su o njemu pisani publicistički romani. Međutim, jedna stvar je sigurna – Blagoje Jovović pucao je na Pavelića u Argentini.
Gošća Jutarnjeg programa Marija Jovović, ćerka Blagoja Jovovića, koja živi u Argentini, naglašava da oca pamti kao pažljivog oca i divnog muža.
Osim toga, Marija se seća da je otac mnogo čitao i bavio se proučavanjem srpske istorije, o čemu je i pisao. U Argentini je imao veliki krug prijatelja i bio cenjen kao dobar čovek.
Tajna koju nije znala ni porodica, Stevan Kostić, autor filma o Blagoju Jovoviću, napominje da je sticajem okolnosti on otkrio da je Marija bila zajedno sa ocem u Crnoj Gori 1998. godine, kada je Blagoje ispričao celu priču o ubistvu Pavelića.
Naime, kako kaže gošća Jutarnjeg programa, te godine je krenula s ocem i majkom iz Argentine put Crne Gore na pomen pokojnom stricu. Susret sa familijom je bio jako emotivan, jer se Blagoje posle 55 godina vratio u domovinu.
„Onda smo posle par dana otišli u manastir Ostrog, a otac do tada nama nikada nije pričao o atentatu“, dodaje Marija.
„Majka i ja smo ga čekale ispred manastira i pitale se zašto se otac tako dugo zadržao unutra. Nije ga bilo sat vremena, a mi nismo znale gde je. A on je bio sa mitropolitom Amfilohijem. Tog dana je ispričao sve kako je bilo. Mi kao familija do tog tenutka nismo ništa znali“, naglašava gošća iz Argentine.
Zašto je jedan čovek morao da uzme pravdu u svoje ruke?
O kretanju Ante Pavelića se dosta znalo, napominje Stevan Kostić. O njemu su pisali i hrvatski istoričari, pre svega Bogdan Krizman. Pisalo se i u ustaškoj emigraciji.
„Pavelić 1947. odlazi u Argentinu. Tamo se skriva. Kao što svi znamo, tamo je bila bezbedna lokacija za mnoge nacističke zločince posle Drugog svetskog rata. Do 1998. godine je važila priča kako je navodno Udba izvršila atentat na Pavelića. Ustaška emigracija u Argentini nije mnogo pričala o tome, verovatno im nije bilo baš popularno da pričaju kako je to uradila Udba. S druge strane, ni jugoslovenska strana nije mnogo pričala o tome, a nema i nekih arhiva“, objašnjava Kostić.
Zna se da su jugoslovenske vlasti pedesetih godina tražile njegovo izručenje jer se pretpostavljalo da se Pavelić tamo nalazi, ali je jako mala verovatnoća da je obaveštajna služba u to vreme mogla to da izvši, jer sa atentatima se kreće tek negde šezdesetih, krajem sedamdesetih godina, napominje Kostić.
„Sad, ja mogu da pričam iz onoga što su meni pričali, između ostalog i Mileva Gaćeša Pićan koja je, nažalost, prošle godine preminula, a koja je bila jedini živi organizator atentata, ne učesnik. Ona mi je govorila da je jedan njen rođak, Crnogorac iz Mar del Plate koji je radio kao policajac, slučajno na nekom mestu legitimisao čoveka. Video je da u dokumentima piše neko argentinsko ime, a da je pred njim niko drugi do Ante Pavelić. I tako su oni, po njenoj priči, saznali. Bila je uključena ona, njen muž, njen brat Milan, Milo Krivokapić, Blagoje Jovović i sveštenik Radojica Popović. To su ljudi koji su znali za atentat, niko drugi“, navodi autor dokumentarnog filma „Blagoje Jovović i Ante Pavelić – bilo jednom u Argentini“.
Atentat obavijen velom misterije
Kada je konačno Blagoje Jovović 1998. godine došao u Ostrog i ispričao svoju priču, koju je kasnije ispričao i novinaru Tihomiru Burzanoviću, pretočenu u knjigu „Dva metka za Pavelića“.
Kasnije su se pojavile i druge knjige, dodaje Kostić. Pero Zlatar je napisao knjigu u kojoj ima više fikcije i detalja koji nisu verodostojni, ali mediji su i to uzimali kao autentično svedočenje, a sve zbog nedostatka istorijskih izvora. Pre deset godina se pojavila i treća knjiga – Miodraga Ćulafića koji je razgovarao i sa ostalim učesnicima atentata.
„Onda je sve te publicističke romane trebalo pročitati, videti nelogičnosti i netačnosti. Nešto sam pričao i sa porodicom, sa Marijinom sestrom Karinom i Milevom Gaćešom. Onda sam u tom filmu probao da dođem do približne istine, naravno uz onu ogradu, da ispred svega treba da stoji ‘navodno’, jer Blagoje se na kraju sam našao licem u lice sa Antom Pavelićem, što je isto sticaj okolnosti“, ističe Kostić.
Marija Jovović je takođe napisala knjigu o svom ocu, „Blagoje Jovović srpski heroj u Vučjoj jazbini“.
„Ja imam prave informacije koje sam čula direktno od njega. Ima dosta knjiga, ali nema toliko informacija o njemu, o njegovoj ličnosti, ko je on bio kao čovek, šta je radio u Argentini i šta je radio pre atentata i posle atentata“, naglašava gošća Jutarnjeg programa.
U Bjelopavlovićima u Danilovgradu dosta se priča o Blagojevom podvigu. Održana je i tribina povodom stogodišnjice njegovog rođenja, na kojoj je govorilo više istoričara. Planirano je da se podigne i spomenik. Pored toga, Zagorska ulica u Zemunu preimenovana je u Ulicu Blagoja Jovovića.
Međutim, mnogi su Blagoja Jovovića optuživali da je terorista, da je bio agent Udbe i plaćeni ubica, napominje Marija Jovović.
General Svetko Kovač u „Politici“ od 28. februara kaže, između ostalog:
… -Pažnju zaslužuje i Ratko Dražević, operativac Udbe, lovac na Pavelića i Artukovića, ali i filmski radnik i najuspešniji direktor „Avala filma“.
Gospodin Adžić tvrdi:
Srpski istoričar dr Bojan Dimitrijević, iz Instituta za savremenu istoriju Srbije, ne tako davno je priznao da do priče Blagoja Jovovića (inače, saopštene poznih devedesetih godina XX vijeka), da je lično stanoviti Blagoje atentator na Anta Pavelića, srpska istoriografija uopšte nije znala ko je pucao na bivšeg poglavnika NDH u Argentini i ranio ga.
Ovih dana sam studiozno pročitao knjigu navedenog Zlatara: „Meta Pavelić: Živ ili mrtav“, sa recenzijama: Davora Butkovića, Silvije Degena i Milomira Marića. Marić u predgovoru Meta Pavelić – Atentat na Pavelića između ostalog piše: … Pero Zlatar lansira istorijsko otkriće kojer je bilo najstrožije čuvana državna tajna. Jeste Udba u Beogradu i Zagrebu spremala atentat na Pavelića, nešto se i preduzimalo u Buenos Ajresu, bilo je poslato nekoliko eskadrona smrti… Istina, godinama se u krugovima četničke emigracije u Americi govorilo zagonetno i sladostrasno da je Pavelić stradao od četničke ruke…
U svojoj rekonstrukciji događaja Pero Zlatar je krenuo upravo tim tragom i stigao do oficira Kraljevsjke jugoslovenske vojske Blagoja Jovovića… Tek pred smrt u Americi, Blagoje Jovović je priznao da je baš on organizovao atentat na Pavelića u Buenos Ajresu…
U međuvremenu su se i stari preživeli udbaši u vrtlogu najnovijeg bratoubilačkog rata na Balkanu, busali u prsa kako su oni lično presudili Pasveliću. E, sada – kome je bilo za verovati između lažnih i pravih mitova legendi…
Zlatar piše: Mimo običaja diverzantski tačan Stevo Krajačić zakasnio je osam minuta… „Oprostite, amigos, što ste me čekali, ali upravo sam treći put razgovarao s Njujorkom, s Lekom Lončarom, koji je tamo generalni konzul… Ali zbog prekjuče iskrslog delikatnog, uznemirujućeg konspirativnog zadatka, koji ne sme biti odgođen – a on je zadužen da ga nadgleda – ostao je u Americi…
Leko je za konzula u Njujork otišao s mesta šefa zadarske OZN-e… U borbi je postao i izrastao u sjajnoga profesionalca. Radeći u službi pročuo se pre sedam godina, kad je 1949, s još dvojicom naših, u Rimu oteo ustaškog policajca Dragu Jileka…“
Istoričar Tvrtko Jakovina je objavio knjigu „Budimir Lončar – od Preka do vrha svijeta“ gde se nalaze i sledeći redovi:
„Beogradska Politika još je 26. svibnja 1990. objavila članak „Jedini put do istine“ u kojem se navodi kako je Lončar 1945. tobože bio „šef Kabineta Ivana Krajačića“. Lončar je demantirao, rekavši kako je tada bio urednik Omladinske iskre,… Lončar je Zadar naspustio rano… Lončara su neki novinari portretirali kao „čovjeka akcije“ službe sigurnosti, prvo u vrijeme napetosti sa zapadom 1947, a onda Istokom od 1948. Nadalje… mnogi kasniji Lončarovi bliski saradnici i prijatelji, diplomati Darko Šilović, Fedor -„Feđa“ – Starčević, Ivan Ivanji… Kasnije se u emigrantskim krugovima pronosila priča kako je Lončar bio u skupini jugoslavenskih operativaca koji su u Rimu 16. ožujka 1948. oteli Dragu Jileka, upravitelja Ustaške nadzorne službe (UNS). Sam Lončar tvrdio je kako je u Rimu bio prvi put sa suprugom Janjom, bratom i nevjestom, tek petnaestak godina kasnije. O epizodi s Jilekom nakon 1990. pisali su i emigranti povratnici, ali bez ikakvih novih detalja…“
Gospodin Lončar je još živ, možda on više zna o temi o kojoj je pisao istoričar Novak Adžić?!
Jovan Rukavina