Ovih dana sam, po drugi put, pročitao roman Mile Starčević „Izneverena žena“. U prvom čitanju sam pratio (filmsku) radnju. Dok sam u drugom otkrio „druge“ slojeve, kompleksnog i nadasve interesantnog romana. Stvarnosna proza, isečak našeg vremena, ali koji vešto korespondira sa večnim pitanjima i temama? Život ljudski, nagoni, emocije, prijateljstva, sudbine… Ovo nije scenario za film, ovo nije film, ali ima sve predloške, da jednoga dana ovu dramu vidimo na filmskom ekranu.
Dok sam drugi put, na „tenane“ čitao, setio sam se predgovora dr Vladimira Dimitrijevića za njegovu knjigu „Tržište ili hram – Stanovište Vladimira Vujića“, gde on piše:
-Poput Stanislava Vinavera, Vladimir Vujić je ukazivao na to da je naša patrijarhalna, epsko-deseteračka kultura zauvek nestala, i da se više ne može veštački oživljavati. Smatrao je da je pred našom kulturom težak zadatak da „skočimo“ iz epa u film, ali su nam osnove u narodnoj književnosti takve da smo u mogućnosti da i taj podvig obavimo…
Kroz knjigu Mile Starčević se provlači patrijarhalnost, jer je njeno utemeljenje u takvom vaspitanju. Ali, kao što je navedeni Vladimir Vujić život okončao u Rio de Žaneiru, tako je i naša književnica, pored Brazila, obišla 152 zemlje širom planete, njena noga u društvu supruga dr Petra kročila je na sve kontinente. I raznolika iskustva sa tih putovanja je, takođe, utkala u svoj najnoviji roman. Dokazani putopisac, i romanopisac upustila se u tešku temu, gde je pokazala svo majstorstvo zrelog pisca.
Iz scene u scenu, poput najuzbudljivijeg filma, satkala je platno – na kojem se pojavljuju ličnosti, različitog socijalnog miljea, obrazovanja i želja. Ali, svi u potrazi za srećom. Na kraju autorka nam daje odgovr da se život nastavlja, što bi rekli: da se život osipa i troši, ali traje kao na Drini ćuprija, pa čak nam ostavlja i zagonetku – pitanje da li je jedan od glavnih junaka i pored saobraćajne nesreće, „ostao“ (jedini iz auta živ?!
U romanima pogotovo, kao i u realnom životu sve je moguće! Jer njegovo seme se preko Amerike, ponovo vraća u Srbiju – u vidu sina. Kao bivši ljubavni napitak. Život priredi scene, koje ni najbolji dramski pisac ne može da zamisli.
Tajna spisateljkinog dara je u radnji, koja se na momente „filuje“ poukama majke iz detinjstva, narodnim sentencama, filozofskim poukama Dalekog istoka. Sve u svemu, nakon čitanja rekao sam joj, a sada i pišem:
– Divim se sposobnošću naše sugrađanke – rođene Šapčanke, Mile Starčević, da ima dara i sposobnosti da nam ostavi u amanet jedan dobar roman. I pored života globtrotera, vezana je za rodni grad, i ostala mu je verna. Ne znam ni jednu našu sugrađanku da istrajava na putu književnog stvaranja. Voleo bih da joj, pored lične satisfakcije, i pohvale mnogih, da dobije PRIZNANJE za života, jer ona je to i zaslužila. Zbog maksime, koja se provlači kroz delo nekad i sama kaže, a to je napisano i na Svetoj Gori: „Naše je samo ono što drugima damo“. Mila nam je podarila svoje najnovije delo, ono je naše blago! Siguran da li je ovo kulminaciona tačka njenog stvaranja? Da li će imati još stvaralačke snage, maksimalne koncentracije i nadahnuća da ličnosti (budućeg) dela dovede u harmoničnu priču, „objasni“ postupke, i napravi KRUG – logičan koji se zove „umetnička radionica Mile Starčević“ – život uhvaćen u svim vidovima, od pakla do raja – život naš. Pristupačan svima koji se budu upustili u čitanje ove „Izneverene“ žene.
JOVAN RUKAVINA