Tekst u „Politici“ u čitanoj rubrici „Među nama“ pod naslovom „Svetla istorija prepuštena nemaru“ autora Janka Mićića me inspirisao da napišem nešto tim povodom. Osvrće se Mićić na muzej na Mišaru, i „Don Kihota“ tog projekta Stevana Simića, koji ima planove da od tog istorijskog mesta napravi drugi „Borodino“. Grof Tolstoj je svoj Borodino ovekovečio u remek delu „Rat i mir“. Naš „Borodino“ opevao je elegičar Krstivoje Ilić, pesnik Ivan Glišić i Miodrag Mladenović pod naslovom „Mišarske legende“. Grafičko likovna oprema je poverena akademskom slikaru Miodragu Đilasu. Nakon uspostavljanja kontakta sa njim, svojevremeno, izrazio je želju da sva platna pokloni muzeju u Mišaru. Problem je bio prevoz i njegova plemenita ideja je pala u vodu. Šteta. Bio sam i ostao tužan. Mićić u tekstu spominje znamenite ljude sa ovog prostora brdovitog Balkana… Dodao bih i Branu Ćosića. Profesor iz Beograda (da mu iz skromnosti ne spominjem ime), autor pedesetak knjiga iz istorije kulture Srbije i šire, osećajući skori odlazak sa ovog sveta, zamolio me je da mu ispunim dve želje. On koji je bio sa Crnjanskim u Londonu i našim upokojenim vladikom Lavrentijem takođe u glavnom gradu Engleske, kao i sa princom Tomislavom Karađorđevićem, sa Preverom u Parizu, Volt Diznijem u Nemačkoj, vodio razgovore sa Andrićem u Beogradu, rekao mi je da mu je najomiljeniji pisac Brana Ćosić, rođen u Štitaru, nadomak Šapca. I da je godinama skupljao podatke i kritike o poznatom piscu. I da ima želju da materijal složim i ako budem u mogućnosti jednoga dana to i obelodanim. Pola godine sam sastavljao kolaž tekstova o Brani Ćosiću, koji da je objavio samo knjigu „Deset pisaca-deset razgovora“ dovoljno je da uđe u istoriju knjižedvnosti. Voleo bih da jednoga dana trud urodi plodom, i da knjiga ugleda svetlost dana i obasja Ćosićevo delo, koje to i zaslužuje. Drugi amanet je da mu poštom šaljem pitanja, a on odgovara, i saopšti sve ono što nije objavio za života u svojim knjigama, a tiče se istorije starog Beograda, poznatih i nepriznatih pisaca, umetnika, i mnogo čega interesantnog za širu javnost. I ovo što smo „izmenjali“ vredno je pažnje i zavređuje ukoričenje, uz interesantne fotografije koje posedujem. Razgovore nismo dovršili jer je umro, ali osoba na koju me je uputio da će pomoći, po zanimanju je doktor književnosti mi je obećao svaku pomoć, ali do dana današnjeg se ne oglašava… Dotakao bih se ponovo teksta Mićića „da ovim dopisom probudim savest odgovornih za kulturnu delatnost, donatorima i opštini Šabac, kao i gradonačelniku,… pokrene uz malu materijalnu pomoć…“ a o čemu se radi. Napisao sam delo „Asocijacije prilikom čitanja Krležinih ‘Zastava’ i preveo na hrvatski jezik. Izdavačka kuća iz Opatije je to objavila na elektronski način (povodom 130 godina od Krležinog rođenja), ali nema sredstava da uloži u ukoričeno izdanje. Kada bi to moja opština isfinansirala, imala bi reklamu u knjižarama širom Republike Hrvatske, a i prilikom predstavljanja knjige u susednoj državi. Zanimljiv detalj je da je to poslednje štivo koje je čitao, najprevođeniji pisac iz Hrvatske prof. Predrag Matvejević, koji je ekspert za Krležu i njegovo delo. I bio je oduševljen kako sam kockice sastavio. To je potvrdila i njegova supruga gospođa Mirjana Matvejević. Izdavanje knjige bi pokazalo da i Šabac diše punim plućima što se tiče kulture, i da pojedinci mogu da dobace do središta Srednje Evrope, i pokažu svu raznolikost i bogatstvo kulturne tradicije. Nadam se , i zdušno se trudim da osvetlim naše vrednosti i kvalitete. Možda je zainteresovano i Minstarstvo kulture Republike Srbije. S poštovanjem
Jovan Rukavina
