Sa zakašnjnjem sam pročitao tekst Miroslava Stefanovića („Politika Magazin“/ 20. avgust 2023.), „Šabačko staro doba Sećanje na Dragišu Penjina, pesnika, novinara, boema, nikada ne bledi, tim pre što je on autor popularne pesme Kad je deda lumpovao“.
Dodao bih i moj zapis „Plemstvo sa kaldrme“:
Otišao je, da bi nam se vraćao u sećanjima i delima. Otišao je velikan pisane reči, koji je lakše komunicirao sa vrhovima, nego sa nedobronamernim običnim življem. Voleo je sve i svakoga, i do poslednjeg trenutka je branio svoj duhovni i životni prostor. Njegovi snovi, za mnoge neuhvatljivi i nedodirljivi, za njega su bili prava realnost. Neshvaćen, bio je u stanju da svakoga i sve shvati. Takve individue, pojačane senzibilnosti, lako povredljive, ubeđene u svoju misiju, nikada ne umiru. Ostavljaju svoje „Znakove pored puta“, da generacije iza njih pokušaju da ih dešifruju. Takve osobe za života se i ne vole. A i ko bi voleo ono što je njima strano i nedohvatljivo? Ko?
Gospodstvenog ponašanja, svuda i na svakom koraku, živeo je u skladu sa svojom složenom ličnošću. Već u školi se isticao svojim pisanim radovima, da bi svoj raskošni dar ispoljio u pesmama, pričama, romanima, dramama…
Bio je novinar istančanog nerva. Njegove reportaže ulaze u literaturu. Po njima je ostao zapisan zlatnim snovima u istoriji novinarstva.
Mnoge je uputio u tajne pisane reči.
Prevashodno dečiji pesnik. Zastupljen u mnogobrojnim antologijama, čitankama…
U kasnim večernjim satima, laganim hodom, odlazio je u svoju uobičajenu šetnju. Tužan je sada ovaj grad. Siromašniji za sileuetu jedne individue, koja je oplemenjivala svaki prostor i udahnjivala mu svoju duševnost i duhovitost.
Bio je sa svima, i kada je bio sam. Sa svojim mislima. Njegov svet je ostao u knjigama, i mnogo toga još – u šetnjama. Kod onih, koji su imali takta da dočekaju trenutak otvaranja, trenutak poverenja – da sagovornik neće zloupotrebiti rečeno. Znao je vrlo dobro, kolika je „nosivost“ sagovornika.
Zaljubljenik u Savu, i ljude koji su svoj život, i svoju darovitost i šeretluke posvetili toj lepotici. Mornar bez mora, i kapetan koji je ostao veran Šapcu. Teško je bilo nositi svoju individualnost u malom mestu. Pričati o masonima, Mereditu, Krklecu, Ivi Andriću, Gaveli i Đokoviću. I biti u prvim redovima za idejno rešenje trga u gradu.
Bolelo ga je svako posečeno stablo, kao što se radovao svakom uspehu svoga sugrađanina ili kolektiva. Posebno je bio naklonjen „plemenitima“. Bilo porodicama ili pojedincima.
Umetnički razbarušen, a građanski doteran, bio je dosledan u svojoj misiji. I kada je organizovao priredbe, njegove pozivnice su bile umetničko delo. U svemu što je radio, ostao je njegov prepoznatljiv rukopis. Doteran do perfekcije.
Ulice šabačke, kafane i parkovi, Sava i Stari grad ostali su bez svoga letopisca. O novim „lumperajkama“, moraće neko drugi da se pozabavi. Njegov deda je ovekovečen. U pesmi. O piscu Dragiši Penjinu se priča, a i ćuti. Nadamo se da će se tek pisati!
Mirno spavaj, veliki meštre!
Jovan Rukavina
