Zoran Karajić, direktor Šabačkog pozorišta, za „Podrinske“

Pozorišna sezona u gradu tradicionalno će biti otvorena revijom „Šabačko pozorište- Teatar na pravom putu“, koja će ove godine trajati duže nego prethodnih. To nije jedina novina i razlog zbog kojeg će Šabac ubrzo ponovo biti u epicentru pozorišnih zbivanja u Srbiji. Naime, ideja da se populariše ova umetnost i mladi privuku na daske koje život znače uz podršku grada i ansambla pozorišta, biće realizovana kroz projekat „Šabački teatarski pokret“, koji podrazumeva edukaciju učenika kroz pozorišne sekcije unutar škola.

-To je ideja koja je veoma značajna za grad Šabac kada je pozorišna edukacija u pitanju i kada je u pitanju naša nova publika. Ulazimo u sve škole, i osnovne i srednje, napravićemo ozbiljne dramske sekcije koje će voditi glumci Šabačkog pozorišta u svim školama i, osim upoznavanja sa procesom rada u pozorištu, načinom rada, biće pripremane i predstave. To će biti svojevrsni kursevi glume u okviru samih škola. Biće, naravno, uključen i profesor književnosti i škole će, kao krunu svoga rada, pripremiti pozorišnu predstavu. Organizovaćemo takmičenja, posebno osnovnih, posebno srednjih škola i umrežićemo se sa već postojećim festivalima školskog stvaralaštva u Srbiji tako da će najkvalitetnije predstave ići u druge gradove, na druga takmičenja u okviru Republike Srbije čime ćemo, nadam se, kod te najmlađe populacije probuditi novo interesovanje za pozorište i novi pristup pozorišnom činu- kaže direktor Šabačkog pozorišta Zoran Karajić za „Podrinske“.

Koliko će to pobuditi interesovanje mladih za profesionalno bavljenje pozorišnom umetnošću?

Verovatno će se mnogi odlučiti da se bave nekim od pozorišnih zanimanja ili bar da pokušaju da to rade, ali je sigurno da za budućnost pripremamo ozbiljnu i obrazovanu teatarsku publiku u gradu Šapcu. Mislim da je ovaj pokret i pokušaj da decu animiramo na način koji je stvaralački, jer nam danas deca uglavnom „vise“ ili po kafićima ili na tabletima i telefonima i to su otprilike načini da se zatupljuje. Ja ne znam bolji izraz za tako nešto. Ovo što mi pokušavamo je jedna vrsta buđenja mladih ljudi tj. dece koja će biti mladi, pa odrasli ljudi i koji će nadam se, kad prođu kroz ovo, voleti i književnost i muziku i likovne sadržaje, pošto je pozorište sublimacija svih umetnosti. To je razlog zašto ovo pokrećemo, ali sam siguran da ćemo time izazvati ogromno interesovanje, jer, gde su deca, tu su i njihove porodice, tako da je ovo, čini mi se, novi način za pridobijanje pozorišne publike.

Na kakav ste odgovor naišli u školama i kad očekujete da projekat zaživi?

Još u ovoj kalendarskoj godini. Čim počne sezona, onda krećemo u tu akciju uz nesebičnu podršku i pomoć grada Šapca koji je jedan od utemeljivača ove ideje. Prvo treba da uđemo u škole, da popričamo sa direktorima i profesorima književnosti, da odredimo koji će glumci dobiti koje škole. Biće to i svojevrsno nadmetanje glumaca čija će škola i predstava biti uspešnija tako da, iz tog nekakvog takmičenja, iz tog opšteg pokušaja pozorišta u Šapcu, proizađe jedan ozbiljan interes za pozorište, za stvaralaštvo i umetnost uopšte.

Da li će se u to uključiti glumci izvan ansambla Šabačkog pozorišta ili gosti sa strane?

To je ozbiljan, kontinuiran, višemesečni rad. Ne mogu da računam na goste sa strane, ali ću svakako računati na sve mlade ljude koji su završili pozorišne akademije, nemaju trenutno posla, a žive u Šapcu. Takvih ima desetak, možda i više u našem gradu. Ja ih angažujem koliko god je moguće u predstavama, ali ne mogu ni ja da ih angažujem za stalno.

Hoće li se sekcije održavati na nedeljnom, mesečnom nivou?

To je već pitanje same organizacije. Mislim da će svi pojedinci koji budu rukovodili tim sekcijama imati određene slobode oko organizovanja. Deca su nam bukvalno prebukirana raznoraznim obavezama i ne bih želeo da im ovo bude nametnuto kao još jedna opterećujuća stvar u toku školske godine. Znači, pokušaćemo da to bude rasterećeno, bez pritiska. Svako od rukovodilaca tih dramskih studija u školama će imati određenu slobodu u zakazivanju rada, ali će svi imati određene termine do kad moraju da budu gotovi određeni segmenti tog rada.

Da li će šira publika imati priliku da vidi te predstave?

Naravno, predstave ćemo prikazivati za javnost, za publiku Šapca i biće to vrlo zanimljivo. Samo da se taj točak pokrene, posle mu nećemo dati da stane.

Sezona tradicionalno počinje revijom. „Teatar na pravom putu“ traje duže nego obično?

Od kad smo dobili festival, mnogi su mislili da će revija biti ukinuta. Ja ne dam da se ukine. To je način na koji svečano započinjemo sezonu igranja predstava, na kojoj dodeljujemo priznanja i za nas u teatru je početak sezone uvek ozbiljna svečanost. Otuda ponovo revija. Naravno da revija nema nijedan dinar dotacije ni sa kakve strane. Ona se samoodržava, tako da je teško dobiti neke predstave koje su skupe. Predstave beogradskih pozorišta se kreću od 300 do 700 hiljada dinara. Da bismo mi zaradili 300 hiljada da platimo najjeftiniju predstavu, mi moramo da prodamo 300 karata, punu salu, po 1.000 dinara karta, a opet, naš narod ne može da izdrži taj pritisak i sad, kad se sve to sabere, onda treba naći neku liniju po kojoj će repertoar revije da bude pristojan, kvalitetan, ali da ne bude skup. Zbog toga ove godine imamo četiri predstave sa strane, četiri naše premijere. Neke su koprodukcije, neke su samostalne produkcije, imamo gostovanja koja nas ne koštaju mnogo, jer su na bazi razmene sa tim pozorištima. Oni dođu kod nas o svom trošku, pa mi idemo kod njih o našem trošku. Drugačije ne bismo mogli ovo da organizujemo. Ovogodišnja revija duža je nego što je uobičajeno, jer hoćemo da gledaoci vide naše poslednje predstave sa kraja sezone koje nisu izigrane. „Revizor za jugoistok“ je igran samo dva puta i ona je praktično sasvim nova, a zaslužuje ozbiljnu pažnju gledališta, jer će nas reprezentovati na mnogo festivala. Isto važi za „Kafanicu, sudnicu, ludnicu“, koja je tiho ušla u repertoar Šabačkog pozorišta, ali je za to malo izvođenja bila prepuna stalno. Nova predstava, Kalderonov „Život je san“, u režiji Aleksandra Lukača, jedan je od aduta ove naše sezone, budući da je na visokom umetničkom i produkcijskom nivou.

Na repertoaru su i koprodukcije?

Zanimljiva je „Deža vi“, praktično pomoć našeg pozorištu iz Novog Pazara da stane na svoje noge. Njihov je pisac, komad, izbor tog komada, njihova produkcija, a mi smo ušli u to da bismo ih jačali i pomogli im, i mi i Kruševačko pozorište. I dalje ćemo mu pomagati i pokušati da ga dignemo na ozbiljan nivo produkcije. „Sara Bernar“ je na zvaničnom reprtoaru sva tri pozorišta. Već smo odigrali dve predstave u Novom Pazaru, sedmog je kod nas, 28. i 29. je u Kruševcu i onda će tako da ide u krug. To je izuzetan projekat dvoje sjajnih glumaca u režiji sjajnog Ferida Karajice. Dobrila Stojnić i Slobodan Beštić su vrhunski glumci, prvaci Narodnog pozorišta u Beogradu, ali igraju u našoj produkciji. Svi hoće da budu u našoj produkciji, zbog toga što je naše pozorište zaista na glasu i smatraju ga izuzetnim.

Pozorište prvi put sarađuje sa rediteljem Filipom Markovinovićem?

„Klub ljubitelja smene 8“ je jedan vrlo zanimljiv roman Saše Radonjića koji smo pokušali da pretočimo u pozorište. Mladi Filip Markovinović je izuzetno talentovan reditelj iz Novog Sada. To je duo drama i priča se tako razvija postepeno da prema kraju sve više uvlači gledaoca u zaplet. Ja sam veoma zadovoljan time što promovišemo jednog mladog pisca, jednog vrlo mladog reditelja i time što će ta predstava biti ravnopravno zastupljena i kod nas i u Novom Sadu. Novosađani su izuzetno zainteresovani za tu predstavu i očekujem da ćemo je stalno igrati u Srpskom narodnom pozorištu.

Kada će biti promocija novog broja časopisa „Kod 21“?

Junski broj, čija je tema bila festival „Pozorišno proleće“ trebao je da bude promovisan letos, ali su me iz Udruženja književnika Srbije posavetovali da sačekam jesen. U međuvremenu, stiže i septembarski broj, čija je tema istorijska, vezana za naš zavičaj, tako da sam planirao da oba broja zajedno promovišemo. Prva ideja mi je bila da to bude u toku revije. Međutim, malo kasnimo sa štampom, pa nismo stavili promociju u zvanični program revije. Sačekaćemo da prođe, da promovišemo oba, pa da najavimo sledeći decembarski broj. Sa septembraskim brojem zaokružuje se godinu dana izlaženja. Ukupno pet brojeva časopisa je izašlo, četiri redovna i jedan specijalni. Zadovoljan sam temama i kvalitetom časopisa. Još uvek boluje od nekih dečijih bolesti, ali se nadam da će sa ovim brojem koji treba da izađe u septembru sve to da bude prevaziđeno i da će to biti jedan i tehnički visokokvalitetan časopis, pošto je sadržajem i do sada bio izuzetno kvalitetan. Jedina moja zamerka ovom broju posvećenom „Pozorišnom proleću“ je moj prilog, tema „Proleće u pozorištu“ zato što sam čekao zadnji trenutak, telefonom diktirao tekst prelemaču i nisam ga proverio. To mi je nauk za budućnost.

U ovoj sezoni se nastavlja saradnja sa Lukačem, Mladenovićem i Milivojevićem?

U ovoj pozorišnoj sezoni 2016/17 moraćemo da branimo izuzetno visoke pozicije u srpskom teatru koje smo osvojili. Svi nas uvažavaju maksimalno, ali to znači da svi čekaju da vide gde ćemo dalje. Ja sam odlučio da malo menjam strategiju, koja je do sada bila „za svakog po nešto“. To je moj princip u pozorištu, pošto je naše pozorište jedino u gradu i moramo, zato što živimo od novca poreskih obveznika, da zadovoljavamo različite ukuse, ne samo neke vrhunske ili elitističke. Iz tog „za svakog po nešto“ odnosa, koji mislim da je dobar za pozorište, ali ono koje ima para, ove sezone moramo da branimo status koji smo stekli po svaku cenu, svim svojim sredstvima. Zbog toga ćemo da ga branimo isključivo kvalitetom. Smanjićemo broj premijera, pozvaćemo vrhunske majstore svog posla, Nikitu Milivojevića, Kokana Mladenovića i Aleksandra Lukača, da nam naprave tri ozbiljna projekta i onda ćemo lepo da se prikazujemo po Srbiji i van Srbije sa visokokvalitetnim predstavama. To je strategija za ovu sezonu, jer svi od nas očekuju visoke rezultate, ali i većina čeka kada ćemo da se strmoglavimo sa visina koje smo dosegli.

Dragana Dimitrijević