Kao jedan od osnivača „Trke mira“, takmičar koji je plivao i osvojio nekolicinu medalja u prvim godinama njenog održavanja, autor više novinskih izveštaja i reportaža, televizijskih emisija i filmova, radio prenosa i, da ne izostavim, prve knjige o Maratonu 1989. godine u izdanju šabačkog „Zaslona“, osećam obavezu da za zavičajne PODRINSKE napišem nekoliko rečenica o tome kako sam doživeo napad nekadašnjeg „direktora“ Maratona, Vojislava Mijića na štampu i sve koji su nešto vredno uradili za sportski Šabački maraton.
Vojislav Mijić je čovek koji je doneo mnogo više nesreće, laži i ljage najvećoj sportskoj, i ne samo sportskoj manifestaciji, (po broju posmatrača i zaljubljenika duž obala reke Save, od starta u sremskom selu Jarak do cilja na plaži „Stari grad“ u Šapcu) – Šabačkom maratonu, od bilo kakvog dobra. Samo jednom je uspeo da pobedi Savskog vuka Miodraga Rajšića, koji je desetine puta bio prvak pre nego što je Maraton postao internacionalan, neosporno centralne ličnosti MARATONA, poštenog i časnog čoveka, iako mu se mnogo toga može i zameriti, pre svega u kulturi ponašanja. Mijić je prilikom prvog učešća 1976. godine bio sedmi, a samo je 1978. godine, zbog Rajšićevih stomačnih problema u toku trke, uspeo da ga pobedi. Još nekoliko puta je bio drugi i to je ceo bilans Mijićevog učešća na Šabačkom maratonu. Svi njegovi međunarodni „uspesi“ na plivačkim nadmetanjima na daleke pruge, čista su izmišljotina. Istina je da su u tim trkama postojale odrednice prema godinama plivača. Tako je on, posle svoje 30-te godine, uspevao sa osvojenim prvim ili drugim mestom u svojoj grupi (od toliko i takmičara) pripiše sebi zlatne i srebrne medalje. Jednom takvom plivačkom mađunarodnom nadmetanju sam lično prisustvovao kao trener plivača na duge pruge Kluba „Zorka“ iz Šapca i vođa puta. Bilo je to 1986. godine u Palermu, na trci „De duo golfi“, dužine devet i po kilometara. Od 17 takmičara naš Mihalj Novković je za manje od dužine tela izgubio prvo mesto od svetskog prvaka u daljinskom plivanju, Nemca Krištofa Vandraša. Mijić je stigao među poslednjima – 14-ti, ali prvi u svojoj kategoriji učesnika od 30 do 35 godina starosti. I pripala mu je zlatna medalja, iako je u toj kategoriji bio jedini plivač. Sve sam to kamerom zabeležio (i danas imam disk za neverne Tome) i emitovao u emisiji „24 časa“ na drugom programu Televizije Beograd. Šta mislite koliko je još „zlatnih medalja“ na takav način Mijić osvojio, i posle, ljigavim neistinama, uspevao da dobija lovorike? Lamanš nikada, u tri pokušaja, nije uspeo da prepliva. Dobro znam, jer sam i sam bio među organizatorima. O svemu ovom sam pisao u svojoj knjizi „Šabački maraton“ i u istoimenom feljtonu u „Podrinskim novinama“ prošle godine.
U prilogu dostavljam fotografiju iz 1980. godine, snimljenu na plaži „Stari grad“ u Šapcu, gde je Dragi Gavrilović, tadašnji direktor Doma omladine „Vera Blagojević“, uručio medalje pobednicima trke: Rajšiću, kao prvo, Mijiću kao drugo i meni kao trećeplasiranom takmičaru.