Ulica Partizanska
U Veneciji postoji Most uzdisaja, preko koga su osuđenici prelazili na putu od tamnice do gubilišta. Sa tog mosta mogli su poslednji put da vide beločipkaste fasade Venecije. On je danas jedna od mnogobrojnih turističkih atrakcija, koja potiče iz vremena u kojem je Venecija bila slavna i moćna republika.
U jednom našem gradu, u Šapcu, na reci Savi, u Srbiji, postoji ulica Partizanska. To je naš most uzdisaja. O njemu znaju samo susedni srezovi, a trebalo bi to da znaju svi naši ljudi, da ceo svet čuje o tome. To je ulica kroz koju su komunisti sprovodili putnike smrti, od jeseni 1944. pa sve do proleća 1945. godine, prema savskom mostu, sa kojeg su vršili streljanja.
Mnogo njih je u osvit dana koračalo novokrštenom ulicom partizanskom ka poluporušenom savskom mostu, da bi nestali u vodenim dubinama. Zna se da je nekoliko hiljada osoba nestalo na taj način. Put golgote je počinjao od gradskog zatvora u centru grada, pa preko ulice Partizanske izlazio na poljanu na kojoj su održavani, ranije, veliki godišnji vašari, onda je laganim usponom izbijao pred savski most. Pri svršetku rata most je bio prerezan nemačkom eksplozijom po sredini, sa jednim krajem utonulim u reku, zarđao i glomazan, delovao je kao deo jednog košmarskog sna. Rđa je sa mosta ujedala. Pod njim Sava tajanstvena, nemilosrdna i nepoznata, Sava, naša reka.
Hej, Savo, reci nešto! Kako si nas sve zaboravila. Ta mi, čobani, gradski đaci i šegrti, prvi smo svakog proleća bili na tvojim obalama. Sava teče pomodrela, sa zmijskim pogledima kao da izvire iz samih adskih dubina. Obale se okamenile. Vreme neko već davno minulo vratilo se u njenu dolinu.
Evropa, ona daleka, ona kurvanjska Evropa, tamo preko reke, više nas ne prepoznaje, zaboravila je koliko smo krvi dali za njenu slobodu. Most na sredini srušen pa nema više veze između Balkana i Evrope.
Vašarište pored mosta prazno. Nijedan ringišpil, nijedne cirkuske šatre, nijedne volovske ni konjske zaprege, nijednog čoveka na vidiku. Vašarište bez ciganske muzike, poplavljeno Savom. Ipak, poneki od putnika smrti čuje pesmu nad vašarištem. Zabruje tada glasovi hiljada ljudi. Muzika. Kolo do kola. Dukati se njišu na udavačama. Vranci se propinju i ržu. Jedan grlati cirkuzan ispred šatre naslikane sa egzotičnim životinjama viče: „Navali, narode, da vidiš što nikad vidijo nisi, veliko afričko životinjo, od glavu do rep devet metrova, od rep do glavu dvanaest!“ I naivna seljačka Srbija se gura, ulazi u šatru.
Putnik smrti hoće nešto da dovikne vašarištu, da nadjača ljudskim glasom sva ta komešanja. Most raste, nema mu kraja. Stubovi mosta promiču. Putniku smrti sve oko njega počinje da liči na cirkusku šalu. Smeje se glasno, peva i zvižduće. A most sve veći. Stubovi sve gušći. Vojnici sa bajonetima na puškama iza njega kažu: poludeo je. Dežurni streljanja, oznaš što ide sa strane grupe, psuje majku poludelom putniku smrti. Pokvario mu je jedno zadovoljstvo koje je imao u ovoj završnoj sekvenci streljanja.Šta će sa ludakom kada ništa ne oseća i ništa ne shvata. Sada udbaš nije mogao da izvede svoje omiljeno streljanje u etapama. Pokvarena mu je njegova jutarnja zabava. Poludeli putnik smrti peva: „Zora rudi, dan se beli.“ Oznaš vadi iz futrole pištolj i puca u putnika smrti.
Sava se izlila u vašarište. Sava, narasla od suza. A most potonuo na sredini u vodu.
Evropa, ona daleka Evropa, živi svoj život. Pucnji sa savskog mosta ne čuju se na obalama Sene, Loare, Temze, niti mogu da odjeknu Atlantikom i dopru do reke Hadson i onog velikog Kipa slobode u njujorškoj luci. Radio-stanice prestonica velikih zemalja emituju proklamacije o Slobodi i ljudskom dostojanstvu, a rabojnički pucnji odjekuju Balkanom.
Cela ulica Partizanska bila je budna u ta prazkozorja.
Putnici smrti na svom putu opraštaju se (javno) od ovog sveta, dobacuju svoje poslednje poruke i svoja imena. Poneko od njih bi i zaplakao, a bilo je i takvih među njima koji su upućivali oznašima psovke kakve još nisu bile izgovorene pod srpskim nebom. Sve se to moglo pratiti iza odškrinute zavese na prozorima.
Moja majka se molila pred ikonom i upaljenim kandilom. Otac je pušio i zapisivao koliko njih je sprovedeno, a i imena onih koji su se oglasili. U vreme takvih noći u našoj kući često su se nalazili članovi najbliže rodbine onih koje su vodili na streljanje. Bilo je majki, očeva i braće, koji su iz noći u noć ostajali budni da bi doživeli trenutke rastanka. Nisu se smeli odazvati putnicima smrti, mada su reči sa ulice bile razgovetne i najčešće upućene najbližoj rodbini. Naša soba je ćutala, samo su se ruke tresle i grčile stežući staru i prljavu zavesu. Neki su u tim noćima čekanja potpuno osedeli.
Moja majka svaki dan govoraše: „Svi ćemo završiti na mostu.“ Tu nesigurnost i strah donosila je kući obično onda, kada se vraćala sa uličnih konferencija (a morala je obavezno ići ako je mislila da dobijemo karte za snabdevanje životnim namirnicama). Prenosila je sve što se tamo govorilo. Jednom prilikom sekretar gradskog komiteta je saopštio građanima: „da će svi oni, koji neće da sarađuju sa komunistima biti proglašeni za narodne neprijatelje i antidržavne neprijatelje i da će kao takvi dobiti metak u čelo.“
U gradskom zatvoru punom kao košnica, vršena su danonoćna saslušavanja zatvorenika na komunistički način. Da bi prigušili jauke onih koje su isleđivali, pokupili su sve one koju su znali da sviraju na bilo kom instrumentu i sastavili zatvorski orkestar. Kad im se učinio suviše malim, dovodili su iz Ciganmale nekoliko harmonikaša i bubnjara. Muzika je treštala kao na najbogatijoj srbijanskoj svadbi. To su bile takozvane „zatvorske svadbe“. Batine su pljuštale, rebra se lomila, kičme pucale, a zubi ispadali. Oznaš dirigent, vikao je na muzikante zahtevajući od njih pesme koje štimaju uz ovakve trenutke. Cigani, u početku preplašeni i zbunjeni, svirali su sve što im padne na pamet. Inteligentniji među njima ubrzo počeše da se snalaze u ovom karnevalu smrti, pa sastaviše repertoar za „zatvorske svadbe“. Najpopularnija pesma kod udbaša postade „Aj, kolika je Jahorina planina, planina“, jer su pri njenom izvođenju harmonike dostizale svoj fortisimo.
Oznaši, „ mačevi revolucije“, -kako su sami sebe nazivali- naši „rastreljnikovi“, vršili su preustrojstvo sveta. Batina,čizma, metak i ostali rekviziti straha, postali su sredstva pomoću kojih su anulirali sve ljudske vrednosti; postali su recept kojim je trebalo izgraditi novi svet komunizma. Ta reč-komunizam, u glavama oznaša utegnutih u kožnu odeću sa analfabetskim horizontima, narasla je do jedne megalomanske fikcije čiji je destruktivni imperativ bio: uništiti sve postojeće etičke vrednosti i na ruševinama duhovne istorije čovečanstva, na grobljištima milionske mase ljudi, paradirati sa sobom, krapincem sa crvenom zastavom u ruci i demagoškom parolom „sve za čoveka“ vikati iz sveg grla „Komunizam u celom svetu“.
Sve što je donela klasična humanistička misao stare Grčke, sve što je stvorilo hrišćanstvo, renesansa i humanizam četrnaestog i petnaestog veka, sve je to sada moralo da nestane pod kopitima i pendrecima oznaša. Partija ih je vaspitavala da joj slepo veruju i da joj se isto tako, bez pogovora, pokoravaju. I oni su dokazivali svoju veru i mesijanstvo partije. Sa svakom novosprovedenom grupom putnika smrti ka mostu, njima se činilo da su bliže komunizmu. Za njegovo ostvarenje nije najvažniju reč imala nauka i tehnologija.
Ozna je bila taj svemoćni mađioničar, koji na volšeban način pretvara ovaj svet u svet komunizma. To je nagonilo naše Robespjere da obilato hrane sve novim i novim žrtvama svoju fatamorgansku lokomotivu komunizma, da bi što pre realizovali tu svoju „epohu nad svim epohama“. Tada su javno svi komunisti Jugoslavije, svi komunisti sveta, govorili sa osmehom na licu: „Neka sedamdeset odsto stanovništva sa Zemlje nestane, ali komunisti će vladati svetom“.
Zato neka se harmonike u zatvoru razvuku do kraja. Neka žive „ zatvorske svadbe“.
Aj, kolika je Jahorina planina.
A ulica Partizanska ćuti. Kolone odmiču njenom turskom kaldrmom, koraci odjekuju, noge se spotiču. Cveće iz malih bašta ispred kuća miriše. Mirisi jorgovana, zumbula, žitnih polja iz Srema i Mačve, mirisi hrizantema i bosioka govore o smeni godišnjih doba. Putnici smrti mogu da ponesu sa sobom samo jedan od tih mirisa.
Katkad u miomirisnim noćima petlovi bi ućutali. Nama, stanovnicima Ulice partizanske izgledalo je da će se najzad desiti čudo. Mislili smo, puške će zatajiti, ili će poispadati table sa zidova kuća na kojima je stajalo „Ulica partizanska“. Ništa se nije dogodilo. Sutradan, u redovima pred radnjama prijatelji su jedan drugome saopštavali novosti protekle noći. Seljaci sa pijace te su vesti prenosili u najudaljenija sela.
Partijski aktivisti najavljuju novo doba. Organizuju nošenje komunističke bakljade, napravljene od ispražnjenih američkih konzervi, koje su stizale kao pomoć u hrani, i uz nju i ostale komunističke „ripide“ kliče se uz Staljina i Titu i Partiji.
Leševi se posle izvesnog vremena pojave na površini vode.
Komunisti mitinguju i putuju u komunizam. „Tito-Staljin. Tito-Staljin. Telegram Titu. Telegram Titu.“ Harmonike se razvukle. „Aj, kolika je Jahorina planina, planina“.
Igra se kozarsko kolo.
