SUDBINE GRADOVA I LjUDI
Šabac je bio poznat po Rabadžijskom šoru i brojnim rabadžijama, koje su na zaprežnim kolima – u svim vremenskim uslovima i tokom cele godine – prevozile teret težak i po nekoliko tona, a 31. decembra 2018. ostao je bez svog poslednjeg profesionalnog rabadžije Živote Bate Dakića.
Šabačkim ulicama već nekoliko decenija ne krstare potkovani i dobro hranjeni tegleći konji, upregnuti u masivna rabadžijska kola, ne zvone potkovice i praporci, a u uhu prolaznika ne pucaju kočijaške kandžije. Po gradskoj kaldrmi tandrkala su šinska kola i sa stovarišta dovozila ugalj i drva, građevinski materijal ili nameštaj, sve dok u modu nisu ušli gumeni točkovi. Gradska istorija čuva i podatak da je Šabac u 20. veku imao tridesetak rabadžija: okupljali su se u svojoj zadruzi smeštenoj u kafani „Gučevo“ na Bairu, a konje odmarali i „zobili“ u parkiću na mestu zgrade nekadašnjeg Doma vojske.
Teško rabadžijsko zanimanje autoprevoznici su odvezli u istoriju, a poslednji profesionalni šabački rabadžija u penziju je otišao 1988. godine. O d tada, pune tri decenije, kao penzioner je sanjao posao koji je voleo i koji mu je doneo uvažavanje i popularnost među sugrađanima. Bio javna ličnost, gotovo u današnjem smislu. Svi Šapčani su znali Batu Dakića, od predsednika opštine do uličnog čistača cipela i đubretara, baš kao i njegovog mlađeg brata Slobodana Dakića Tapišku, fudbalera „Mačve“.
Života je treća generacija rabadžija u svojoj porodici, a imao je jedva sedamnaest leta kada je preuzeo očev i dedin posao. Završio je stolarski zanat, ali je zbog veće zarade umesto dleta u ruke uzeo dizgine. Trebalo je hraniti roditelje, dve sestre i brata, jer je otac Nemanja 1941. postao invalid. Ranjen je u poteri na lopove koji su ukrali konje nemačkoj straži smeštenoj na ulazu u Šabac, u neposrednoj blizini kuće u kojoj su Dakići živeli, a nije prihvatio da mu metak iz pluća izvadi dr Mihailo Dunjić. Odbio je operaciju, i obaveze hranitelja porodice preneo na starijeg sina.
Ratne nevolje nisu mimoišle ni Životu, rođenog 16. maja 1924. godine, jer je učestvovao u Krvavom maršu od Jarka do Šapca. Rabadžijski posao počeo je kod Koste Koje Krečkovića i njegovog brata Cala. Tokom rata se svakodnevno – u dvorištu Šabačke gimnazije – javljao Nemcima i po naređenju odlazio u neko od okolnih sela da doveze seno za nemačke konje, a jednom mu nisu isplatili dnevnicu pa je plakao. Kratko je bio i taljigaš, robu je prevozio u taljigama, a sopstvenu rabadžijsku radnju prijavio je posle oslobođenja i porez plaćao kao paušalac. Posla je uvek imao i lako je kupio plac i kuću, oženio se Radmilom i dobio sina Jovana (1961), a ispod granate lipe u njegovom nekadašnjem dvorištu danas se igraju deca iz vrtića „Sloboda“ i „Sunce“.
– Kada je moj otac kuću prodao, neko je bio pametan pa našu lipu nije posekao. I ja sam odrastao ispod nje, verao se i krio. Pod njom smo i po kiši sedeli, toliko joj je krošnja gusta. Kada se 1952. godine iz Ulice prote Smiljanića tata tu preselio, zasadio je i voćnjak koji je obilato davao kruške, trešnje, kajsije – nostalgično je pre petnaestak dana u svom domu svedočio Jovan Dakić.
Jedinac poslednjeg šabačkog rabadžije pričao nam i da je Života bio omiljen kod mušterija, jer je vozio i „na crtu“. Kao roditelj nije bio strog, i samo jednom ga šarovkom udario. Ispunjavao mu svaku želju i kupovao sve što bi zatražo, gramofon, ploče, gitaru pa i novog „stojadina“. Građevinski tehničar Jovan Dakić, danas radnik u bravarskom preduzeću „Zlatne ruke“ na Mišaru a nekada zaposlen u Izgradnji i Medikomu, o očevom rabadžijskom poslu, reče sledeće:
– Moj otac je svaki dan išao da radi, bez obzira na vremenske prilike i godišnje doba. Ponekad me danima nije viđao, jer je u nestašicama uglja ustajao u tri sata izjutra i kući se vraćao kasno uveče. Radio je posao koji danas obavljaju autoprevoznici. Prenosio je ogrev i građevinski materijal sa šabačkih stovarišta, najčešće sa onog u Kajmakčalanskoj ulici jer su tamo šefovi bili njegovi drugovi Vlada i Vitko koji su mu obezbeđivali ture. Radio je i za NAM-u, jer kamioni tog preduzeća nisu mogli svuda da uđu. Veoma je voleo konje, a držao je samo – velike i snažne. U jaslama je uvek moralo da bude sena, svako veče im je davao desetak kukuruza, a zimi je pred njih stavljao šarovinu. I ja sam ih ponekad hranio, ali ih nikada nisam jahao. Sećam se nekoliko očevih konja: jedan je bio Beli, drugog je zvao Dragan, a imao je i Mališu i Liska. Lisko je bio poseban, težak između 700 i 800 kilograma i dobre naravi, a otac je plakao kada je morao da ga otera na klanicu. Kobila Mališa, poslednja koju smo imali, bila je gadne naravi i slomila mu je ruku, pa je zbog šipke i pločica koje su mu ugradili 1988. morao da se oprosti od rabadžijskog posla.
Ostatak života Života Dakić trudio se da osmisli penzionerske dane: prodao je kuću i preselio se kod sina, u dvorištu sadio baštu, pravio kosišta i prodavao ih na pijaci, i planirao da kupi plac na kojem bi podigao štalu. Uprkos teškom poslu, koji je pola veka radio, poživeo je gotovo 95. leta. Poslednje godine proveo je uz praunuka Ognjena Maksimovića (2007), sina Jovanove jedinice Ivane, danas učenika V razreda. Bdio je nad mališanom, prvo u kolicima a kada je prohodao igrao se sa njim i – zbog nestašluka – pomalo „svađao“. Dečak je rastao na njegovom kolenu i bar za nekoliko godina život mu produžio, tvrde Dakići. Pradeda i praunuk bili su nerazdvojni i obožavali su jedan drugoga, a od kada Živote nema Ognjen često traži sveću da je upali deki i – neretko ga čuju kako u kupatilu plače.
Živana Vojinović