Nenad Kulačin, novinar:
Nenad Kulačin, novinar, kolumnista i jedan od autora emisije “Dobar, loš, zao” rekao je za “Podrinske” da slabo prati loklane medije, kao i da ne zna šta bi pratio. Kulačin ističe da se uglavnom informiše putem društvenih mreža.
- To međutim nije dobro, jer se često puštaju neproverene informacije i razni spinovi. Nekada smo imali televiziju Šabac koja je imala jutarnji porgram, Šabačku hroniku i vesti u kojima je moglo da se vidi svako dešavanje u gradu. Priznajem da je to moglo i bolje, ali svakako da nepostojanje takvog programa onemogućava informisanje građana Šapca. Televizija koja je opstala, mislim na AS je negacija svega onoga što smo o novinarstvu učili. To je televizija kojoj moraš da platiš da bi ona o nečemu izveštavala. Mislim pre svega na politička dešavanja. Šabac je osakaćen kada je informisanje u pitanju – rekao je Kulačin.
Koliko su problem građana i građanki prisutni u izveštavanju lokalnih medija?
- Za probleme građana nema mesta u medijima, jer su mediji pod kontrolom lokalnih vlasti zbog načina finansiranja. Ako je nešto lepo, to prolazi, a ako ne, onda to ni ne postoji. Mislim da je osnovni problem za takvo ponašanje medija – autocenzura.
Mogu li mediji da pomognu u rešavanju problema građana i građanki?
- Kako da ne. Ja da sam na vlasti, insistirao bih da dobijam „loše“ vesti. Zamislite da neko objavi da građani nekog dela grada imaju problem sa nečim, gradonačelnik to vidi, ode na lice meste, obeća da će problem da bude rešen i za nekoliko dana dođu neki ljudi i srede šta treba da se sredi. Tako se dobijaju pravi glasovi i podrška. Ucene i pretnje kad tad postanu besmislene.
Da li je vidiljiv uticaj politike na uređivačku politiku medija i u čemu se on ogleda?
- Jeste vidljiv, ali je još vidljivija poniznost prema onima koji su na vlasti. Sopstvenim očima sa gledao kako se odvijala „tranzicija“ vlasti u Šapcu među kolegama. Problem je i u tome što novinari na lokalu nemaju podršku nikoga, pa čak ni profesionalnih udruženja. Živimo u takvim vremenima kada nije lako biti novinar koji misli svojom glavom. Ponoviću još jednom, nije sve zbog političara, nešto je i do nas, a naš najveći neprijatelj je opet ta autocenzura, pa tek onda cenzura političara. Dajte mi primer da je neko nešto pokušao da objavi, a da je onda to neko sprečio. Uglavnom „novinari“ sami kapiraju šta smeju, a šta ne.
Kakva je zastupljenost opozicije u lokalnim medijima?
- Slaba je, ali ja ni ne vidim da opozicija nešto radi u našem gradu. Ne sećam se kada je bila neka konferencija za štampu, neka akcija, da je neko došao od poslanika pa razgovarao sa građanima i novinarima. Nekako je zamrznut taj vid političke aktivnosti. Možda je problem i u tome što nam se politički život preselio na društvene mreže. Tamo, umesto u medijama, danas se odvijaju dijalozi i rasprave. I još nešto, za novinarstvo je pogubno objavljivati saopštenja. U 21. veku, to je prevaziđeno.
Postoji li, u lokalnim medijima, kritičko mišljenje opozicije u odnosu na vlast?
- Moramo jasno da odvojimo kritično mišljenje od izveštavanja. Pristalica sam stare škole novinarstva, pa zato i ostavljam mogućnost da možda i nisma u pravu. Ona podrazumeva da izveštavanje sa događaja, kao i vesti treba da budu čiste, bez komentarta, ali zato postoje lični stavovi, komentari, pisma čitalaca, stav gledalaca. Tako upakovan paket treba da bude dostupan javnom mnjenju. Trenutno u Srbiji kritičko mišljenje postoji u lokalnim medijima koje možemo da nabrojimo na prstima jedne ruke. Situacija je jeziva, bukvalno nestvarna. Znam da je lakše sagnuti glavu i zaraditi platu, ali niko drugi se neće izboriti da bi nam bilo bolje. To moramo sami da uradimo.