Nataša Managa, trenerkinja
I dalje, čini se, postoji neka podela sportova na one kojima se devojčice, žene mogu i ne mogu baviti. Odnosno, postoji neka prećutna podela na muške i ženske sportove. Ono što je možda manje poznato je da u Šapcu postoji tim, ženski u „muškom“ sportu, koji razbija sve predrasude, niže uspehe i trudi se da bude svakim danom sve bolji. Šabac ima neverovatne vaterpolistkinje u mlađim kategorijama, a od ove godine grad će predstavljati i seniorski tim. Ženski vaterpolo klub osnovan je 2016. godine, iznedrio je dve reprezentativke, a za sve ovo zaslužna je Nataša Managa, trenerkinja.
Nataša je završila Fakultet za sport i fizičko vaspitanje. U mladosti se bavila odbojkom, ali se ipak usmeravala za trenerku plivanja. Svesna da će do posla u školi teško doći, obratila se svom profesoru koji joj je predložio da počne da radi kao trenerkinja plivanja za šta poseduje dodatnu diplomu. Kada su se spojili Vaterpolo klubovi „Sava“ i „Šabac“, Nataša je počela da radi sa vaterpolistima i tada počinje njena vaterpolo priča. „Podrinske“ vam prenose priču o ženskom Vaterpolo klubu „Šabac“ i razgovor sa Natašom Managom, trenerkinjom.
Kako je biti žensko u vaterpolu, sportu za koji još uvek postoje predrasude da je „muški sport“?
- Na početku je bilo čudno, naročito zato što ja lično nisam imala dodirnih tačaka sa vaterpolom. Znala sam pravila i ono osnovno za praćenje ovog sporta, ali ništa više od toga. Prvo sam radila kao trener plivanja u Vaterpolo klubu, a godinu dana nakon trudničkog i porodiljskog odsustva su mi predložili da radim kao vaterpolo trenerka. Iako skeptična, posle nekoliko razgovora i ogromne podrške kolega, oformljen je ženski vaterpolo tim. Selekcijom su odabrane devojčice iz građanske grupe plivanja, koje su već trenirale kod mene. Sve počelo spontano i svi smo se zajedno razvijali u ovom sportu. Kako su one učile, tako sam učila i ja.
- Devojčice su želele da probaju, pogotovu ta moja prva generacija vaterpolistkinja koje su sada seniorke. Bile su uz mene i pratile sve moje ideje. Grupa se i osipala, što je negde bilo i očekivano da do toga može doći. Roditelji baš nisu bili za to da se njihove devojčice bave vaterpolom, imali su predrasude da će ovaj sport doprineti da se razvijaju kao dečaci. To je zabluda i danas, jer predispozicija za takvu strukturu građe deteta je genetika. Ja sam se, recimo, bavila odbojkom pa imam široka ramena, šira čak od većine žena koje su se bavile vaterpolom. Problem predrasuda razvijanja deteta oseti se i dan danas kad pokušavamo da napravimo selekciju za mlađe timove.
Zašto je dobro da se devojčice bave vaterpolom?
- Plivanje i vaterpolo razvijaju celo telo. Iz mog ugla gledanja, druga prednost bavljenja ovim sportom je ta što osnažuje devojčice, postaju jače i stabilnije. Bore se sa dečacima i osećaju se moćnije zbog čega psihički postaju jače. Sutra za život će im to sigurno značiti. Sećam se, kad smo tek počinjale, a činjenica je da devojčice ranije sazrevaju, uvek smo mi pobeđivale muški tim na sparingovanju. Kako su dečaci stasavali, jačali i učili oni su počeli da pobeđuju nas. To je bio njima motiv da još jače „grizu“ i bore se za svoje mesto, trude još više.
- Mi smo počele da se takmičimo od 2017. godine na turnirima, kupovima i Prvenstvu. Kao i na svakom početku, tako i kod nas, nije bilo rezultata, a kasnije smo postale druge i/ili treće u državi. Generalno, ima malo ženskih ekipa u vaterpolu, pogotovu u mlađim kategorijama, to je tek od prošle godine u ekspanziji. Zato smo imali dva turnira godišnje: Kup i Prvenstvo Srbije. Najbolji uspeh postigle smo 2018. kada smo bile druge u državi, takmičenje za 2004. i mlađe. Te godine smo na Prvenstvu bile treće. Od ove godine smo se ukljičile i u seniorsku ligu, a u timu nam je ostao mali broj devojčica zbog čega nam je neopisivo žao.
Seniorska liga je tu, kako su do sada funkcionisale devojčice koje su stasale za nju, a nisu mogle da se takmiče ispred svog matičnog kluba zbog malog broja vaterpolistkinja?
- Naše seniorke do sada su igrale na pozajmicu za klubove „Vračar“ i „Spartak“. To je dobro funkcionisalo prethodne dve sezone. Pošto smo mi išli samo na dva turnira godišnje, trebalo je da ih motivišemo da ne odustaju od ovog sporta, zato smo se i dosetili da razgovaramo sa njima o dvojnoj registraciji, odnosno da igraju za nas turnire a kao seniorke da nastupaju za druge klubove. Od ove godine biće lakše, jer se ženski Vaterpolo klub „Šabac“ uključuje u seniorsku ligu.
- Imali smo dosta reprezentativki. Naša devojčica jedna je sa reprezentacijom išla dva puta na Evropsko prvenstvo za 2004. i mlađe i još jednu devojčicu koja je za kategoriju 2006. i mlađe takođe išla na evropsko. Dosta naših, iz Šapca, vaterpolistkinja je išlo i na kampove reprezentacije. Tu su stekle brojna prijateljstva. Praktikovali smo to i da prihvataju jedna drugu u razmenu, pa kad odu negde na gostovanja spavaju kod drugarice iz drugog kluba, kad one dolaze spavaju kod naših devojčica. One se druže, grle, ljube, pozdravljaju, pa čak i 15 minuta pre same utakmice u kojoj igraju jedna protiv druge. Stvarno su stekle divna prijateljstva.
Sa kojim još problemima se suočava ženski Vaterpolo klub, pored predrasuda?
- Treniramo pet puta nedeljno za sada, po dva sata. Nama je uvek bio problem prostor i termini za treniranje. Novi bazen olakšaće nam treniranje. Za njih je prostor u bazenu uvek bio najveći problem, jer za njih treba da se otvori posebna grupa, poseban termin, da se krene ispočetka, da se radi osnovno. Sada smo uspeli da prevaziđemo sve prepreke oko termina, tako da seniorke treniraju sa grupom dečaka uveče, jer nas nema dovoljno za neki poseban termin. Ali ovako je možda i bolje da radimo svi zajedno. Sa dečacima treniraju, sparinguju i dobro nam je.
Isidora Kovačević