U izbornom krugu kredom
Predsednički izbori u Srbiji, pokazalo se, više su od parlamentarnih izbora iako sam predsednik Srbije nema najznačajnije ingerencije za vođenje unutrašnje i spoljne politike. To je nasleđeno još od Slobodana Miloševića koji je tu funkciju, kasnije doduše u SRJ, značajno ojačao kao predsednik vladajuće stranke. Čudno je da aktuelni premijer ulazi u tu trku, pa čak i da mu neki novi predsednik države „zvoca“, jer sve su karte u onog ko vlada vladajućom strankom. No, prakično je otpočela predizborna kampanja, a već je jasno da nema fer uslova za to. Kad bi se sakupile sve sekunde predsedničkih kandidata ne bi dosegle ni stoti pa ni hiljaditi deo onoga koliko je eksponiran još uvek premijer Vučić u medijima sa nacionalnom frekvencijom. TV N1, TV Šabac i možda još neka retka lokalna TV nedovoljne su da iole ublaže pravi navijački cunami koji pokrene PINK, Studio B i Informer. U delu štampanih medija objektivnost profesije brane „Danas“, „Nedeljnik“, NIN i „Vreme“ i možda još neki list, što nikako ne može da se meri sa sferom uticaja provladinih medija. Rečit primer bila je nedavna „afera Mali“ gde se na prste jedne ruke mogu izbrojati mediji koji su preneli izjavu gospođe Marije Mali. A to je dovoljno, da je vladavine prava i zakona, da ovde dođe do važnih smena. Tek zahtevi Evropske unije da se razreši „afera Savamal“ baca malu nadu da će to ovdašnja tvrdokorna vlast ispoštovati, jer ovde sudska vlast nije to što bi trebala da bude. Za širu javnost jednostavno nedostaju meritorne činjenice, od toga koliki je taj famozni Bruto društveni proizvod, koliki je ekonomski rast ali validno uporediv, kakvi su to ugovori za „Beograd na vodi“, pa sa „Etihadom“, koliko se to još uvek daje gubitašima kao što je RTB Bor, „Azotara“ i druga privilegovana preduzeća koja su pojela sve ono što je oduzeto od penzionera i zaposlenih u javnom sektoru. Ne može se čuti javna debata o važnim društvenim i ekonomskim pitanjem, a gostovanja premijera na PINK-u ili TV Hepi kao da su deo rijaliti programa. Očito da se ne može tražiti fer utakmica kad se dolazi iz Šešeljevog radikalskog šinjela, a uz to ni građanstvo nije još prebolelo dečje bolesti višestranačja i demokratičnosti. No, najlakše je zaključiti tautologijom: „narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje“ što je paradigma crkvenog učenja da „ako je narod dobar-onda je to nagrada; ako je loš – onda je to kazna“. U razvijenim demokratskim društvima podrazumeva se odgovornost građana za vlast koju biraju. Nažalost, poslednja sociološka istraživanja pokazuju previše visok stepen autoritarnosti u Srbiji, što znači veliku čak udvoričku spremnost građana da svoju sudbinu prepusti nekom drugom u ruke. Tako je-kako je!
S druge strane Šabac je jedini grad koji je opozicija aktuelnoj vlasti, a izgleda da su mnogi zaboravili šta su to činili sadašnji vlastodršci devedesetih godina i kako su zasluživali Miloševića i Šešelja. Od nezabeležene hiperinflacije, gde je plata bila pet nemačkih maraka; zveckanja oružjem i ratovima na tlu bivše SFRJ koji su iznedrili ratne profitere i zločince, kao i brojne tajkune; zabranu slobode mišljenja i besramno kažnjavanje medija; ubistva na Ibarskoj magistrali i ubistvo nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića; međunarodnu blokadu i izgnanstvo iz Ujedinjenih nacija; vladavinu primitivizma i kiča, i još mnogo toga od čega se ova Srbija nije, a verovatno i neće oporaviti. I sadašnja rezultanta- prošle godine, ako su podaci tačni, iz ove i ovakve zemlje otišlo je 70.000 mladih i stručnih ljudi. Njihovo obrazovanje je skupo, ovde nemaju mesta ni budućnosti, a doprineće razvoju ionako bogatoj Americi, Nemačkoj, Norveškoj, Kanadi… A bez njih, mladihh i stručnih, ni Srbija nema budućnost. Srbija je tu – gde je, sa prosečnom platom 380 evra, BDP od 34,4 milijarde evra i tek prošle godine dostignutom BDP iz 2008, dugom od oko 24 milijarde evra ili oko 73 odsto BDP, sa oko 700.000 nezaposlenih… Međutim, još bedznadniji je vladajući moral i društvene norme kvazi političke elite. Ako predsednik Srbije ima veoma sumnjivu master diplomu, ako su nesumnjive bespravno podignute kuće njegovih sinova na obali Save, ako gradonačelnik Beograda „prepiše“ iliti ukrade doktorsku disertaciju, isto to uradi i ministar policije- a treba da hapsi lopove, ako to učini, ali sa „manje od 20 odsto neobeležnih citata“ guvernerka Narodne banke, onda je to pitanje kuda to ide obrazovanje i ono najvrednije što ima Srbija – kvalitetne i stručne ljude?! Malo li je?
Pa eto, Šabac može da se pohvali da je opozicija takvoj vlasti, dostojan svoje slobodarske tradicije, svoje kulture i svojih slavnih i čestitih građana, samo je pitanje – a gde su to ostali gradovi i građani?!
D.Eraković