Godišnjica od promene vlasti u Šapcu
Na današnji dan, 22. oktobra 2020. godine, na Konstitutivnoj sednici Skupšine grada Šapca došlo je do promene vlasti. Ovom činu prethodile su brojne izborne nepravilnosti: javno kupovanje glasova (po nekoj računici smatra se da je SNS za kampanju u Šapcu potrošio nekoliko stotina hiljada evra), pritisci na zaposlene u državnim preduzećima, zloupotreba zdravstvene evidencije u Opštoj bolnici, svakodnevni telefonski pozivi i uznemiravanje građana, veliki broj osoba sa suprotne strane zakona koje su se tih meseci, a naročito u dane kada se održavalo glasanje, vrzmali po Šapcu, „otimanje“ Izborne komisije… ali i nečasno i neprofesionalno ponašenje zaposlenih u policiji, tužilaštvu, sudstvu koji su se otvoreno stavili na stranu Srpke napredne stranke i „okretali glavu“ od svih kriminalnih aktivnosti koje su naprednjaci činili. Na ruku naprednjaka išla je i činjenica da su se neke opozicione partije odlučile za bojkot izbora i to sugerisale da učine i njihovi članovi u Šapcu. Međutim, sve to ništa nije vredelo jer Srpska napredna stranka nikako nije mogla da „dobaci“ do više od 34 odbornika ili 37 sa koalicionim partnerima. To je bilo nedovoljno da formiraju vlast a s obzirom da su neki od njihovih odbornika bili van zemlje. Džabe je nekoliko puta „grmeo“ vatromet. A onda je u Šabac došao glavni „mešetar“ Srpske napredne stranke, Darko Glišić, i pred „noge“ Nemanje Pajića bacio „ponudu koja se ne odbija“ (a kakva je to ponuda bila verovatno će utvrditi istraga kada Srpska napredna stranka siđe sa vlasti u Srbiji). Nemanjinim putem poveo se i dr Dejan Pavlović sa jednim mandatom koji je uspela da osvoji njegova „Evropska zelena partija“ i Nikola Veselinović odbornik sa liste „Ruske stranke“. A sa 46 odbornika (44 prisustvovalo Skupštini) bila je to druga priča.
Naravno sam izbor ljudi koji su zauzeli rukovodeća mesta u gradu jasno je pokazao da ova, i ovakva, koalicija nema kvalitetan kadar i da Šabac i njegove građane očekuju „crni dani“ što se u praksi i pokazalo.
Za gradonačelnika je izabran dr Aleksandar Pajić za predsednika Skupštine Nemanja Pajić, a za njegovog zamenika dr Branko Vujković. Za zamenika gradonačelnika imenovan je Blaža Knežević.
Izabrani su i članovi Gradskog veća grada Šapca: Jelena Vikić, zadužena za zdravstvo, Miroljub Mijušković za kulturu, Živan Bajić za privredu, Bojan Damnjanović za obrazovanje, Milutin Stojinović za poljoprivredu, Stevan Matić za rodnu ravnopravnost i nacionalne manjine, Jelena Milošević za socijalna pitanja, rad i zapošljavanje, dr Jovan Ćirić za turizam, Marko Panović za sport. Za sekretara Skupštine postavljena je Ivana Mićović, a za njenog zamenika Nikola Teodorović.
Da „zamažu“ oči građanima, ali i svojim članovima koje su prevarili, naprednjaci pribegavaju postavljanju takozvanih „nestranačkih“ kadrova na rukovodeća mesta u javnim preduzećima koji na tim funkcijama samo „statiraju“ i primaju platu a „poslove“ vode oni koji su u kupovinu glasova uložili vlastiti novac.
Ipak, sreća u nesreći, za Šabac predstavlja podatak da je zadržan značajan broj stručnih kadrova koji su profesionalno i odgovorno obavljali posao i u prethodnoj vlasti (iako su godinama bili kritikovani, vređani pa čak i sudski gonjeni) pa u tom podatku treba tražiti razlog zašto Šabac, za ovih godinu dana, nije propao u potpunosti.
A šta je ova i ovakva vlast, sa kadrovima koje zasigurno ni jedan normalan poslodavac ne bi zaposlio u svoju, privatnu, firmu, učinila za naš grad svim građanima Šapca je jasno i vidljivo. Neki imaju hrabrosti da na to skreću pažnju, drugi ćute ali ima i onih koji se još nadaju da će se nešto promeniti. Na bolje.
Ipak takvih je sve manje jer i oni uviđaju da nesposobni ljudi, poput gradonačelnika, ništa dobro za grad ne mogu da urade. I to pod uslovom da se on za nešto i pita. A da se gradonačelni ništa ne pita potvrđuje činjenica da je, prvi put u svom životu (ili istoriji kako voli to da kaže), njegova noga kročila u biblioteku, muzej, Sokolski dom, Kulturni centar… i gde je on, uglavno, govorio na otvaranjima nekakvih izložbi ili promocijama knjiga. Dakle radio je sve ono u šta se nikako ne razume ali mu je to donosilo „slikanje“ i veliku medijsku pažnju. Na svu sreću nije se „drznuo“ da ode na bazen i pokaže svoje plivačke sposobnosti jer, s obzirom koliko je krakat i koliko se ugojio pitanje je da li bi spasioci mogli da mu pomognu.
Ali, šalu na stranu, sprovoditi vlast nije isto što i kritikovati a to ni gradonačelnik ni saradnici nikako da shvate. I zato smo tu gde jesmo. Bez kapitalnih investicija, planskog razvoja grada, kulturnih manifestacija, bazena (čiju su izgradnju svojevremeno sprečili), sportske hale, investitora, novih radnih mesta (ali stvarnih – produktivnih)… Za uzvrat dobili smo prljav i zapušten grad, zarastao u korov i sasušeno drveće. Mada, po ugledu na Beograd, krenuli su i sa sečom drveća… Tako su nam pokazali da bar nešto znaju da rade, da uništavaju, stavljajući nam jasno do znanja da će sa njima na vlasti Šabac biti „grad (bez) budućnosti“.
Budžet od preko četiri ipo milijared prazni se brzinski i netrasparento, kažu, na vraćanje para onima koji su ih kupovinom glasova i doveli na vlast, i za zarade brojnih aktivista koji su „zaposlenje“ dobili kao nagradu.
Eto, to bi ukratko bio rezima prve godine naprednjačke vladavine. Lepog, nažalost, nema a o onom drugom, poput mađioničarskog „šljunčenja“ 32 kilometra atarskih puteva sa 2.000 kubika šljunka ili asfaltiranje 50 do 100 metara nekakvih ulica i sokaka sa „zbrčkanim“ novim asfaltom dobrim za „razbijanje kamenja u bubregu“ (jer je voda koju pijemo „tvrda“, puna kamenca) ili potpune nebrige o zdravlju građana mogao bih hiljade stranica i ko zna koliko tomova napisati. Ali kako ja nisam Marija Jurić Zagorka to moje pisanije ne bi bilo baš mnogo zanimljivo ni ohrabrujuće ostaje mi samo da vam, poštovani čitaoci, skrenem pažnju na ono što nas u budućnosti čeka.
Šabac može da bude „grad budućnosti“ ali samo bez naprednjaka na vlasti. Sa njima će ostati da tavori i da se urušava kao „grad bez budućnosti“. A kakva će mu sudbina biti zavisi samo od razuma i hrabrosti ljudi koji u njemu žive…
Bili, ne povratili se…
Ivan Kovačević