…tema koju sam često davala svojim učenicima, kako bi ih podstakla da se zagledaju u sebe, da oslušnu šta se zbiva u dubini njihovog bića, da se susretnu sa sobom…
„Ko sretne sebe u sebi, više je nego da je sreo angela“ – davno je zapisao veliki asketa i mistik Isak Sirin.
Neophodno je da čovek, s vremena na vreme, zaroni u sebe; začeprka po sebi; spusti se do najdonjih slojeva svoga bića ne plašeći se šta će tamo zateći; da prigrli svoje vrline, ali i svoje nesavršenosti; da ih izvuče na površinu, izmiri se sa sobom i tako sobom osnažen, krene put ostvarenja sopstvenih želja, snova, ciljeva…
Jedan od velikih problema naše epohe, posebno prisutan kod mladih ljudi, je mrtva duša čoveka, posebno mladog čoveka. Ništa ne želi, ništa ne oseća, ničemu ne teži, ništa ga ne dotiče. A treba živeti… Jer: “Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bi moglo biti i ne bi bili dužni da to budemo.“ (Patrijarh Pavle)
Današnji čovek u svojoj duhovnoj uspavanosti, neretko zaboravlja činjenicu da je on, po svojoj prirodi, slobodno biće i da svako u sebi neprestano mora oživljavati ideju o stremljenju ka slobodi. Slobodu nam niko ne može pokloniti. Za nju se sami moramo izboriti, moramo je zaslužiti.
Kako? Nemirenjem i nepristajanjem na sve ono što nije dostojno čoveka kao Božije tvorevine.
Živimo u svetu ljudskih realnosti gde dominira strast za sticanjem materijalnih dobara, gde duhovnost kleca pod teretom razornog virusa kiča, neukusa, površnosti na svim poljima života. Otuda teška posrtanja i iskušenja u narodnom životu.
Najbolji pokazatelj da smo od naroda visoke kulture postali narod koji je pristao da mu kultura bude skrajnuta, jeste podatak da cifra finansijskih sredstava koja se izdvaja za kulturu iz državnog bueta, počinje sa nulom, uprkos neoborivoj činjenici da nema kulturnog naroda koji je siromašan, niti nekulturnog koji je bogat.
Veoma sam ponosna na podatak da živim u gradu koji iz svog budžeta izdvaja 7% sredstava za kulturu. To je pokazatelj visoke svesti o tome da bogatstvo duha i uma jesu izvor sveopšteg blagostanja jedne zajednice.
Nema razvoja kulturnog života u Srbiji, niti održive kulturne politike ako ona ne počiva na lokalnim zajednicama, na entuzijastima, na ljudima koji dišu dahom kulture, misle o kulturi, govore o kulturi. Kultura je najbolje vezivno tkivo.
Ulažući sebe, svoja sredstva, duh, strast i energiju u kulturu, učinićemo najbolje za svoju zajednicu,kao i za sve one koji će doći posle nas.
Šabac je grad bogate istorije i velikih ljudi.
Šabac je bogata riznica, ali i plodno tlo.
Mi, Šapčani, ponosno ističemo da smo potomci slavnih predaka, da smo stanovnici grada poznatog po mnogim prvinama…
Voleti svoj grad, ne znači samo lepo i nadahnuto govoriti o njemu.
Svaka ljubav podrazumeva i određenu žrtvu.
Od saznanja da živim u vremenu brojnih ograničenja, zabrana, u vremenu potpune ljudske raslabljenosti i dezorijentisanosti, u vremenu gde strah odnosi pobedu nad razumom i svešću šta valja činiti, mnogo je jače saznanje da sam slobodno ljudsko biće, supruga i majka troje dece. Ta svest uliva hrabrost i podstiče na pokret, kako bih dorasla vremenu u kom sam i mestu na kom sam.
Zato sam sa velikim entuzijazmom i posvećenošću, pristala da se pridružim ljudima koji se nalaze na listi koju će na predstojećim izborima predvoditi Nebojša Zelenović.
Verujem da ćemo svi dati najbolje od sebe sa željom da Šabac ostane grad slobodoumnih ljudi, grad u kom će ljudi želeti da žive, grad u koji će ljudi želeti da se vrate, grad u kom tradicija i moderni tokovi čine neraskidivu celinu.
Aleksandra Pavlović, profesor srpskog jezika i književnosti