Borivoje Đukić, levi bek „Metaloplastike“
Od malih nogu, levi bek „Metaloplastike“ Borivoje Đukić igrao je sportove s loptom, koja mu je uvek bila dobar drug. Da ga najbolje sluša u rukometu, shvatio je sa 12 godina i od tada prošao sve kategorije takmičenja. Ostala mu je još samo A reprezentacija i prvi tim, a sudeći po prikazanoj igri na terenu, vrlo brzo će i taj cilj biti ostvaren. Na poziv selektora Đorđa Rašića, bio je deo našeg tima na Mediteranskim igrama, gde su nas Španci zaustavili u četvrtfinalu.
Mediteranske igre
-To je za mene bilo veliko iskustvo, posebno zato što sam mlad igrač, kao mešavina A i B reprezentacije, jer su neki igrači prvotimci bili zauzeti zbog obaveza prema A reprezentaciji. Naravno, veoma sam zahvalan treneru što me pozvao da sa tako velikim igračima igram protiv drugih država i steknem značajno iskustvo. Dobili smo prve dve utakmice, da smo savladali Makedoniju, krenuli bismo u četvrtfinalu na Portugaliju i najverovatnije bismo ih pobedili i imali otvoren put ka polufinalu. Sticajem okolnosti, izgubili smo i od Španije, koja je trenutno jedna od najboljih ekipa na svetu. Savladali su ih Hrvati, koji su pobedom nad Tunisom osvojili prvenstvo- kaže Đukić i dodaje da je proces priprema sličan onim za našu ligu, samo je vremenski period kraći, dve nedelje, pri čemu u drugoj intenzitet treninga opada, kako bi bili spremni da u prvim utakmicama daju svoj maksimum.
Igrao je za juniorsku reprezentaciju, kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Gornjem Milanovcu, bio na pripremama za Evropsko prvenstvo u Danskoj, u kadetskoj reprezentaciji, prošao sve kategorije do vrha, predstoji još A reprezentacija i prvi tim.
-Od malih nogu sam igrao sportove s loptom i lopta mi je bila najbolji drug. U početku sam trenirao fudbal, zatim dugo tenis, bio veoma uspešan, ali sam sticajem okolnosti imao astmu, bio alergičan na prašinu i nakon astmatičnog napada na jednom turniru rekli su mi da ne smem više da se bavim tenisom. Tada je počela da se razvija rukometna škola „Metaloplastike“. Primetili su me na jednom času fizičkog, pozvali da dođem na trening i svidelo mi se, posebno zato što je grub, muški sport. Rukomet je moje opredeljenje od dvanaeste godine. To je sport u kome morate da se naviknete na mnogo povreda, na bol kao uobičajeno stanje tokom igre. Trener Vuković nam je jednom rekao: „Ako se rukometaš probudi ujutru i ništa ga ne boli, to znači da treba da prestane da se bavi rukometom“. Samim tim je jasno kakav je to sport- objašnjava Đukić.
Prvi gol protiv Železničara
Da bi se pronašao savršen balans, postigao učinak na terenu i izbegle povrede ili bar svele na najmanju moguću meru, kaže, važno je biti oprezan u igri i posvećen treninzima.
-Treba maksimalno da se posvetite svom telu, da ga svakodnevno održavate, istežete, jačate, samim tim će se povrede manje događati. Ne možete da utičete na neke udarce protivnika tokom utakmice, koji će prouzrokovati bol u mišiću tri- četiri dana, ali morate da igrate pod tim bolom, nema mesta za pauzu- podvlači.
U prvu ekipu je pozvan upravo po dolasku trenera Veselina Vukovića i tad je debitovao za „Metaloplastiku“, postigavši svoj prvi gol protiv „Železničara“ iz Niša. Najveću minutažu je dobijao kod Miodraga Kažića u drugom timu 2016. godine.
Drugačiji rukomet u novoj sezoni
Sastav ekipe nam je prilično izmenjen, došao je novi trener Đorđe Teodorović koji je bio u Norveškoj 23 godine i on je doneo neke novine, obeležja skandinavskog rukometa, igra se brži rukomet sa više polukontri. To odgovara našoj ekipi, jer imamo mnogo brza krila, brze bekove koji nisu baš klasični šuteri. Ako sve bude kako očekujemo, mislim da će nam teško bilo koja ekipa u Srbiji parirati u tom segmentu igre.
Voleo bih kada bismo ove sezone bili među prva dva mesta koja bi nas odvela u SEHA ligu. Verujem da ćemo, ako budemo ovako radili, davali maksimalno sve od sebe, uspeti to da ostvarimo. Glavni konkurenti za ostvarenje tog cilja su nam Železničar, Vojvodina i Partizan.
-U tom periodu sam bio nosilac ekipe, mnogo toga je zavisilo od mene i mojih saigrača, jer bez njih ne bih ni bio ovo što sam sad. Dobio sam pravu šansu, shvatio šta je rukomet, koliko znoja treba da se prolije i pod kakvim pritiskom treba da se igra da bi izdržao neku utakmicu. Paralelno sam igrao i za prvi i za drugi tim, s tim što u prvom timu nisam još imao svoju minutažu u prvim utakmicama, jer su igrali mnogo stariji i iskusniji igrači od mene. Svi oni su otišli u inostranstvo, tako da su sigurno bili veoma kvalitetni. Postepeno sam ulazio u igru, na dva, pet, deset minuta i sada stigao do toga da sam jedan od glavnih igrača u prvom timu- podvlači.
Mnogi njegove igračke kvalitete danas upoređuju sa Veselinom Vujovićem i Slobodanom Kuzmanovskim.
-To mi daje veliku motivaciju da se dokažem. Vujović je jedna od rukometnih legendi, jedan od najvećih rukometnih igrača svih vremena. Daću sve od sebe da budem bolji od njega, ali videćemo šta će biti. Rukomet koji se igrao tada i ovaj danas se ne mogu uporediti, pa sam se kad sam krenuo da igram ugledao na Mikela Hansena i Nikolu Karabatića, koji su i dalje vrhunski igrači, tako da mislim da nisam pogrešio u uzorima. Posmatram ih, pokupim od svakog po nešto i trudim se da to primenim u svojoj igri- naglašava i ističe da mu je odlazak u inostranstvo cilj, te da je moguće da se to dogodi i naredne godine ukoliko svojim igračkim kvalitetom u predstojećem periodu pokaže da zaslužuje takav angažman.
Bar na plaži
Želja su mu Nemačka, Francuska ili Skandinavija, budući da bi tamo mogao da igra rukomet kakav želi, a ujedno i bude bolje plaćen. Rukomet u Srbiji ni približno nije na tom nivou, ali ne gubi nadu da će jednog dana ipak biti.
-Već sada znam da bih hteo da se bavim rukometom i po završetku igračke karijere. Ako jednog dana odem, najviše bih voleo da se kasnije vratim u Šabac, da ovde dobijem neku ulogu, možda kao trener, budem u svom gradu, sa svojim ljudima. U Srbiji i uopšte, na Balkanu, ljudi su najtopliji, druželjubivi, otvorenog srca. Verujem da je u inostranstvu drugačije, ne postoji bliskost među ljudima koja je nama svojstvena, ne druže se toliko, imaju tačno utvrđen dnevni raspored. Ako odem, sigurno će mi sve to vreme nedostajati Šabac i Srbija- kaže Đukić.
Završio je Šabačku gimnaziju, studira na Fakultetu za inženjerski menadžment u Beogradu, smer informacione tehnologije i uporedo sa tim Višu poljoprivrednu školu u Šapcu, smer agromenadžment. Levi bek „Metaloplastike“ je i vlasnik beach bar- a „Bora Bora“ na Starom gradu koji samo subotom poseti oko 700 Šapčana. Već četvrto leto, od 2014. godine, na reci je živo do kasno u noć, a dobar provod je zagarantovan.
-Grad je uradio pravu stvar što nam je omogućio da zakupimo prostor i da Šabac počne da živi na reci, jer pre otvaranja beach bar- ova ljudi nisu toliko dolazili. Moglo bi se reći da sam gazda koji je povremeno prisutan. Kad krenu pripreme, tu sam samo u jutarnjim satima, a drugi ljudi su zaduženi za sve. Naravno da dolazim sa društvom na kafu preko dana. Desi se da, ako smo subotom uveče slobodni, a zatim i u nedelju i znamo da je u ponedeljak uveče trening, dođemo da se družimo i opustimo, ali uvek s merom. Kad ste profesionalni sportista, znate koje su vam granice i morate da ih poštujete. Odricanja nisu laka, ali kad shvatite zbog čega se odričete i šta ćete time dobiti, onda vam bude mnogo lakše. Moja motivacija je ljubav prema rukometu, a ujedno znam da ćemo, ako uspem, moja porodica i ja biti finansijski osigurani dugo godina- zaključuje Đukić.
Da Šabac jednog dana ponovo iznedri „rukometne vanzemaljce“, kaže, trebaće mnogo vremena, ali, ako se to jednom desilo, ne vidi razlog zašto ne bi i drugi put.
Dragana Dimitrijević