Roditeljstvo.
Reč poetska i istovremeno veoma obavezujuća, sveta. Svi smo mi nečija deca. Koja razmišljaju i pričaju o svojim roditeljima i kada su oni već u oblacima.
Radosni, ponosni, zbunjeni, zabrinuti roditelji. A svako vreme nosi i iste i nove roditeljske brige.
Počeli kafići, davno, nekad ih nije bilo, slede mobilni telefoni, internet, ko zna šta je sledeće.
- Ti kafići. Roditelji predlažu da se ranije zatvaraju. A onda njihova deca možda nađu gore rešenje nego da su u kafiću. Moj prijatelj, koji živi u Americi, kaže, tamo je školovanje skupo, ne isplati se biti predugo u kafiću. Ali mi nismo Amerika.
- Nakon prvog roditeljskog sastanka, u prvoj godini, pita me jedan roditelj da više ne dolazi, ne može da sluša roditeljske prazne priče, kojima oni svoje propuste pripisuju profesorima.
- Sedenje za računarom postaje bolest zavisnosti. Roditelji pokušavaju da je preduprede na sve moguće načine i često je to bezuspešno.
- Bio sam jedne godine predstavnik Nastavničkog veća u Savetu roditelja. Nekoliko puta nije bilo kvoruma, bez nekog jasnog razloga, jedino ostaje nezainteresovanost.
Rečeno na početku, i lepo je i teško biti roditelj. Ophrvan poslom i nedovoljno upućen u tajne i veštine roditeljstva. Sve više je i samohranih roditelja. Oni razvedeni se hvale kako su to sa decom dobro rešili, pitajte decu …
Možemo li bolje?
Ovih dana bio sam na predavanju o najčešćim greškama roditeljstva. U Kulturnom centru je o greškama i propustima roditeljstva govorio dr Vlajko Panović, klinički psiholog, koji je radni vek proveo na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Predavanju je prisustvovalo nas pedesetak.
Izdvojio bih pominjanje škola roditeljstva, u kolima je dr Vlajko Panović bio predavač. Možda bi trebalo da ovakve škole postoje širom Srbije. U korist roditelja i naše dece. Za one koji veruju u decu i roditeljstvo. Možda.
