Za početak, iako je to verovatno opštepoznato.
Nedaleko od Loznice nalazi se ležište litijuma i bora, svetske klase. Otkriveno je 2004. godine i nazvano “Jadar”, po istoimenoj reci. Isto ime nosi i projekat eksploatacije minerala jadarit, na toj lokaciji.
Rio Tinto je svetski poznata anglo-australijska međunarodna korporacija, koja se bavi eksploatacijom vrednih ruda i metala.
Spajajući ove dve informacije stižemo do naših trenutno veoma aktuelnih zbivanja.
Strašno je to, i meni potpuno strano, kada se obećava “sprečavanje nemira”, odnosno sprečavanje protesta povodom realizacije projekta
“Jadar”. To nam, skoro preteći, obećavaju oni koji se pitaju.
Znam da me niko ništa ne pita, ipak osećam obavezu da se pridružim svima koji se protive Rio Tintu. Ne mogu reći nešto ni spektakularno, niti što možda već nije rečeno. Izjašnjavanje ne doživljavam kao svoj doprinos svetlosti svetionika koja će uticati na svest ljudi, što je izgleda ni nemaju, nego kao lični i moralni čin.
Celog života sam se trudio da budem na nekoj kulturološki i civilizacijski pravoj, ljudskoj strani. Sve je to, kao i kod mnogih drugih, imalo cenu koji većina nije htela da prihvati. Ipak, ponovo bih uradio isto.
Puno nas je onih koje niko ništa ne pita, i sve te neznane i nebitne ljude pozdravljam i grlim. Raduje me i ponosan sam što nas ima. Pobeda nam ponekad nije stvar prebrojavanja, nego pobeda ljudskog, pravednog i iskrenog u sebi. Da svojim potomcima možemo mirno ispričati šta nam se dešavalo i šta smo činili ili nismo činili.
Za kraj, ostavljam sebi pravo da podsetim samoproglašene i novoproizvedene patriote na ono što se ne tako davno smatralo patriotizmom.
U zemlji koje više nema, pevali smo:
“… volim tvoje reke i gore,
tvoje šume, polja i more,
volim tvoje ljude ponosne,
i ratara i pastira
u frulicu kad zasvira …”.
Trebalo bi možda, ipak, ovaj do bola naivni tekst, dečiju pesmicu, pročitati, reč po reč, svima, svuda i mnogo puta, i upitati se šta nam se to desilo.
Stručnu i naučnu stranu problema ostavio bih našim nestranačkim i nepristrasnim stručnjacima i naučnicima.
Ako takvih uopšte imamo?
Siniša Mozetić, profesor u penziji
