Katarina Ruvidić, doktorandkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Katarina Ruvidić rođena je i odrasla u Lipolistu, gde i sada provodi većinu svog vremena. Ima 26 godina i trenutno je doktorandkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Za sebe kaže da je seljanka, u najdelikatnjijem smislu te reči. Za nju je Lipolist svet, ali veruje da deo sveta mora da dovede i u Lipolist. Kaže da je standardizovana poljoprivredna proizvodnja budućnost i tvrdi da će u toj tranziciji upravo žene izaći kao pobednice. Jer, kaže, nikada pre obrazovanije i informisanje žene nisu živele na selu, koje ujutru prave vanilice, a uveče kipuju prikolice žita.
Kakav je položaj žena koje žive na selu?
Teško da je ijedan analitičar bolje opisao položaj žena na selu, nego mlada pesnikinja Radmila Petrović. Ona u jednom svom stihu kaže: „Od svega što sam na svetu mogla biti, bila sam samo žensko, priča Radovanka, pse na selu nikad nismo cenili, a biti žena bilo je gore od psa.“
I zaista, vlada to opšte mišljenje, prihvaćeno kao dobar dan, da su žene na selu nepotrebne, poput kućnih ljubimaca. U svetu tih jakih traktorista, za šta jedna žena služi, nego da opere i skuva, isprati, dočeka? Žena nema na otkupima voća, stoke i žitarica, nema ih na isplatama, nema ih u kafanama, nema ih upisanih u registre poljoprovrednih gazdinstva. Žena na selu je nevidljiva. Skrivena u letnjim kujnama ili između redova kupina i malina. Viđamo je samo u prodavnici, jer to je jedino mesto gde žena može da ode na selu.
Stvarnost je naravno potpuno drugačija. Na selu žive pametne i vredne žene. Brižne majke, bake i tetke koje ujutru peku palačinke i zavijaju sarme (da svaka bude ista, naravno) a uveče raskačuju prikolice, polažu bikovima i denu seno. Ta slika grubih i hrapavih ženskih dlanova koje prave najfinije i najslađe vanilice možda i najslikovitije objašnjava kako žene žive na selu – one mogu i rade sve.
Postoji li politička volja za rešavanje njihovih probelma?
Isto kao i reč seljanka, i reč političarka/politika nosi podjednako negatvan prizvuk. Iako politika može štošta loše, ona može i mnogo dobrih stvari. Pogledajte samo kako je poslednjih nekoliko godina naglo skočio broj žena koje su vlasnice poljoprivrednih gazdinstva. To se nije desilo zato što smo kao društvo sazreli da osnažimo žene da preuzmu incijativu, već zato što smo doneli političku odluku da subvencionišemo žene u poljoprivredi time što ćemo im omogućiti da povoljno dobiju traktor ili bespovrtanu novčanu pomoć. Uspešni političari i političarke su svesni da bez jakog sela i informisanih seljaka i seljanki, nema ni jake države. A svako ko od Srbije želi da pravi državu na iznajmljivanje, ko želi da gradi fabrike na podnoj srpskoj zemlji, a ne da seje kukuruz, imao je keca iz istorije, a fakultetsku diplomu je naravno kupio. Na nama je, seljankama, da biramo politiku kojoj nismo nevidljive. Da ponavljače kaznimo i pružimo priliku pametnim i poštenim ljudima da vode politiku grada i države, koja će prepoznati naše potrebe i ceniti naše proizvode, a ne beli luk iz Kine ili malinu iz Španije.
Zašto se predizborna obećanja u vezi s tim retko ispunjavaju?
Zato što je lakše prodavati državnu plodnu zemlju strancima, nego ulagati u domaću proizodnju. Zato što pare brže dolaze vozovima iz Kine nego što se ovogodišnji rod višnje zamrzne u hladnjačama. Zato što se vile u Jajincima neće kupiti same od sebe, već od voćarskog- informerovskog kartela koji vodi bratija i partija. Zato što prepolovljene subvencije po hektaru, moraju potkrepiti prevoz „konoplje“ iz Jovanjice do krajnjih potrošača na Ibici. Zato što Mile iz Banja Luke mora nekom prodati svoje gorivo. Zato što svaki dan, sve siromašniji i poniženiji seljak na svojoj koži trpi osvetu loših đaka, ponavljača devedesetih, koji znaju da im je ovo poslednja šansa da zbrinu sebe i svoje unuke.
Ali, moja baba Rosa, nepresušni izvor znanja i mudrosti, vazda priča da ’leba bez motike nema i nikad nije bilo. I zato što nikada ranije pametnije i obrazovanije žene nisu živele na selu, koje su lagano late i motike i interneta, vidim da postoji ogroman prostor da se žene društveno angažuju za svoja prava. Samo zajedno i solidarno, seljenke mogu da poprave svoj položaj, tako što će se uključivati najpre u nezaobilazni razgovor o politici na slavama, a potom i u politiku mesnih zajednica, grada i države. Tačno je da iza svakog uspešnog muškarca stoji pametna žena, ali ko stoji iza uspešne žene? Pa samo njena pamet i trud.
Projekat „Bez žena nema opstanka sela“ sufinansiran je iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.