Nova knjiga Živane Vojinović: Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana
„Starozavetna je misao da čovek ima samo ono što je drugima dao. Moja namera bila je upravo to, da potomci upoznaju Mačvu i Uzveće, pretke i uzvećanski Getsimanski vrt, u kojem se provode poslednji bezbrižni dani slobode i iz kojeg se ukoračuje u svet odraslih…“ (Autorka)
„Svaka kuća u svakom selu i u svakom gradu ima svoju priču, a samo škole čuvaju priče stotine generacija. Prva institucija u životu čoveka je škola, a učitelj je uzor i prva ličnost koja dete uvodi u život i stimuliše na velika dela…“ Ove reči, u „Reči unapred“ su polazište… Živana Vojinović trajnim je učinila svoja ( i sećanja drugih) na prve školske dane, svoju školu i svoje Uzveće… „Uzvećani su školu otvorili pri kraju vlade kneza Mihaila, 1867.godine. Kuća pismenosti u Uzveću preživela je gašenje jedne i rađanje druge dinastije, političke ujdurme i ekonomske krize, ratove i stradanja, a i danas je u obrazovnoj misiji… Menjala je i selo i seljane, a danas je u svakom pogledu ogledalo i svedočanstvo o trajanju, slozi, upornosti i lokalpatritizmu…“
Dr Radomir J. Popović: Odužen dug školi i rodnom Uzveću
Ivo Andrić je primetio da jedini dug koji čovek do kraja ne može odužiti je dug prema zavičaju. Živana Vojinović, istaknuta šabačka novinarka, publicistkinja i istraživač, knjigom Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana je na najbolji mogući način odužila dug školi koju je prvo pohađala i selu u kojem je odrasla. Na hvalu autorke, ali i pokudu šire zajednice (sela, opštine…), koja nije imala sluha da podrži i pomogne njen rad, knjiguje štampala sopstvenim sredstvima – što ovo delo čini pregalačkim poduhvatom bez premca. Autorka je uspela da razvoj osnovne škole u Uzveću koja je osnovana 1867. godine stavi u širi kontekst razvoja obrazovnih ustanova u Srbiji u 19. veku. Vešto i akribično prikazan je potom razvoj obrazovanja u Mačvi, pa na kraju prilike koje su prethodile osnivanju uzvećke osnovne škole. Iz mraka prošlosti na videlo znanja i budućeg kolektivnog pamćenja pojavljuju se učitelji, učiteljice, seoski domaćini, kmetovi, učenici, sveštenici, dakle, svi oni koje je škola u Uzveću kao ustanova povezivala u vekovnom trajanju. Korišćenje relevantnih istorijskih izvora koji su pohranjeni u Arhivu Srbije u Beogradu i Međuopštinskom istorijskom arhivu, kao i relevantne literature i štampe, čini ovo delo naučno fundiranim i vrednim. Imperativ naučnosti, koji je dosledno sproveden, nije uticao na lepršavost i prijemčivost stila kojim je knjiga napisana. Bez sumnje, knjiga Živane Vojinović Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana je važno delo za razumevanje celokupnog razvoja prosvete, obrazovanja i pismenosti u Srbiji u 19. i 20 veku.
Na skoro 350 stranica istinska sadržajnost i bogatstvo podataka pretočeni su u celine: Pismenost u Srbiji, Mačvi i Uzveću, Školovanje Uzvećana, Biografije učitelja, Najpoznatiji učenici škole u Uzveću, Učenici koji su završili školu u Uzveću, Appendix, Recenzije, Izvori … Zahvalnost autorke svima – koji su – na bilo koji način – pomogli realizaciji knjige… Od 1867, do današnjih dana… Priče o Mačvi kroz vekove: od rimske provincije do srpskih ustanika i današnjih dana, i Uzveću: selu uz – veće… A i ono se uveliko suočava sa smanjivanjem broja stanovnika i ima sve manje mladih…
Mr Slavko Bogojević: Knjiga iz duše i sećanja autorke i savremenika
Za pisanje ovog rada autorka je uložila veliki trud, upornost i istrajnost da bi došla do podataka koje je iznela u svom radu. Tu pre svega mislim na stručnu i naučnu literaturu, koja se odnosi na školstvo, kako u Srbiji, tako i u Mačvi, Šapcu i selima gde se o tome pisalo. Autorki bi trebalo odati priznanje i zbog toga što je, koristeći neobjavljenu arhivsku građu, skinula prašinu sa velikog broja požutelih dokumenata, i iz tame na svetlost dana iznela mnoge podatke koji se odnose kako na školu u Uzveću, tako i na druga sela u Mačvi…
„Osnovna škola u Uzveću nije radila 1910. i 1911.godine. Meštani su tada u centru sela, na mestu stare sasvim trošne školske zgrade, svojoj deci i generacijama potomaka izgradili školu od tvrdog materijala koja i danas postoji i radi. Uzvećanin Boško Stevanović u sećanju na poreklo svoje porodice i rodnog sela, ostavio je rečit zapis o tom izuzetno važnom događaju. Od zaborava je sačuvao čak i imena majstora koji su zidali sudnicu i školu…“ „Uzvećani su ispred ulaza u novu školsku zgradu – po starom domaćinskom običaju – zasadili lipu, drvo omiljeno pčelama. Pod njenom krošnjom odrasle su generacije…“ O novoj školskoj zgradi i lipi (koja je za sto petnaesti rođendan stavljena pod zaštitu države), ostalo je zapisano u knjizi… I brojni drugi upečatljivi detalji… I sećanja poput onog Jelene Veljković, ćerke učiteljsko-bračnog para Dabić: „ U detinjstvu, provedenom u Uzveću, sve mi je bilo lepo…“ A kako zapisa jedan od recenzenata, dr Radomir J.Popović, iz Istorijskog instituta, „negovan i izražajan stil pisanja, obogaćen autorkinim literarnim pasažima ili preuzetim citatima je još jedna hvale vredna strana rukopisa…“
Živana Vojinović: Baji Jovanki, ocu Marku, majci Draginji, i svim Uzvećanima
… Ništa ne biva bez empatije, emocije i vere u promisao, a jedino knjige pamte vekove i čuvaju predačke zavete, snove i dela…
Autorkine reči se upijaju, jer sećaju na školu svakog od nas, i našeg učitelja ili učiteljicu … „Učiteljeve reči se pamte, i poštuju, a po povratku iz škole svako je bar jednom – po onoj staroj latinskoj – roditeljima važno saopštio: „Učitelj je rekao.“
-Knjiga „Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana“ slika je svakog iz uzvećskog Panteona, a posebno 30 učitelja koji su tokom 153 godine pridržavali drhtavu dečju ruku pri povlačenju kose tanke i ispisivanju prvog slova, i 37 učiteljica koje su brisale krupnu dečju suzu poteklu zbog ocene ili razbijenog kolena. Ona je i svojevrsna šetnja kroz dva veka školovanja Uzvećana, ali i priča o drevnoj Mačvi i malom i lepom selu Uzveće. Ona suočava potomke sa precima, koji su zaslužili da im se imena izvuku iz mraka prošlosti i otrgnu od zaborava. Ona gradi most nad ponorom vremena i povezuje epohe, a proistekla je iz arhivske građe, brojnih zapisa, duša i sećanja savremenika“ – zapisala je Živana Vojinović, u Trajnoj reči o svojoj školi.
S.Ljubić
Živana Vojinović rođena je u Uzveću. Školovala se u rodnom selu, Šapcu i Beogradu. Na beogradskom Fakultetu političkih nauka završila je žurnalistiku, a novinarstvom se profesionalno bavi od 1983. godine.
Osim Škole u Uzveću i pismenost Uzvećana (autorsko izdanje, Šabac, 2020), objavila je još četiri knjige: Princeza Anka (Stubovi kulture, Beograd, 2010), Avramova deca (ORION ART, Beograd, 2015), Šapčanke (ORION ART, Beograd, 2017), Krug maštovanjaka (Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak“ – Mišar, Šabac, 2018).
Autor je i scenarija dokumentarno-igranog filma Šabački Jevreji (2011), kao i „Vodiča kroz jevrejski Šabac“ Zatočenici sećanja: jevrejske senke nad Šapcem (Narodni muzej Šabac, Šabac, 2019).
Osim Škole u Uzveću i pismenost Uzvećana (autorsko izdanje, Šabac, 2020), objavila je još četiri knjige: Princeza Anka (Stubovi kulture, Beograd, 2010), Avramova deca (ORION ART, Beograd, 2015), Šapčanke (ORION ART, Beograd, 2017), Krug maštovanjaka (Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak“ – Mišar, Šabac, 2018).
