Pojam „reciklirani političar“ je zanimljiv za analizu jer je, u suštini, najčešće korišćen baš u našem gradu. I to nije slučajno. Šabac je bio jedini grad koji je odolevao SNS mafiji punih dvadeset godina, pa je, logično, deo sadašnje opozicije učestvovao u rukovođenju gradom.
Najpre, pojam „recikliran“ ne bi trebao da ima negativan kontekst. Ono što je reciklirano, dobilo je novu vrednost i ponovo počelo da da služi, u širem smislu, opštem dobru (recimo, gomila potrošene plastike, reciklirana dobija novu upotrebnu vrednost). Međutim, ona se kod nas koristi u negativnom kontekstu. To me podseća na priču o tome kad su kod nas stigle nove furnirane ploče na kojima je pisalo made in Japan, a mi mu odmah dadosmo ime „medijapan“.
Voleo bih da neko bliže objasni koji je to političar recikliran, što bi u neku ruku ja definisao kao „nepoželjan, bez objašnjenja“. Ponekad, imam utisak da se to u našem gradu odnosi uglavnom na opozicione stranke, posebno na čelne ljude koji već pet godina šetaju ulicama ovog grada na raznim protestima, od „Jedan od pet miliona“, preko „Šabačkog mosta“, „Srbije protiv nasilja“ pa sve do današnjeg dana, od štrajka prosvetnih radnika do podrške studentskim zahtevima. „Reciklirani“ su, čini mi se oni koji su 20 godina uspešno vodili ovaj grad, koji se nikada nisu prodali novoj vlasti! Recimo, Aleksandar Pajić se ne slovi „recikliran“, a bio je Slobin i Mirin do 5. oktobra, pa onda bio u G17, pa se na kraju uhlebio u SNS-u, nije reciklirani ni Nemanja Pajić koji bi da vlada sa kim god stigne, ali bi, recimo, Miloš Milošević mogao da dobije taj pridev, iako je u više od dva mandata ostavio itekakav trag, ili Nebojša Zelenović koji je u jednoj godini uradio mnogo više nego ovi za pet, ni jednog dana nije odustao od opozicione borbe! Da pomenem samo dva gradonačenika. Hajde da preciziramo taj pojam, da nam pomogne da onda odredimo koji su to i „reciklirani“ novinari, ili nezavisni intelektualci, ili politički analitičari? I na kraju, da jasno kažemo jesu li nam oni potrebni u ovoj borbi ili ne. Nekada imam utisak da ima puno onih koji nisu do pre godinu dana bili bar javno deo antirežimske borbe, a kojima danas opozicija podjednako smeta kao i vlast. I to je prilična novina u Evropi, gde se uglavnom opozicija neguje kao alternativa u demokratskom društvu. I sam se povremeno osetim kao nepoželjan, pa se povučem na nekoliko dana sa ulica. Da izađem i pojačam ekipu! A onda se „utešim“ da ovako mator nisam više ni za reciklažu, pa, računam, možda mogu bar malo da pripomognem…
Poštujem sve one koje je na ovu stranu dovela prevara SNS-a, sve one koji nisu dobili ono što im je obećano, sve one koji su shvatili stramputicu kojom idemo. Danas nas ima mnogo više, i to je važno. Pridružili su se i studenti, što je najvažnije!
A što se opozicije tiče, njen je posao da se bori, da gubi mnoge bitke da bi samo jednu dobila. I to je put i svake buduće opozicije. Ali ova ima istorijski zadatak: da iz pepela podigne institucije da rade po zakonu: od suda, do prosvete. To će biti pobeda opozicije, bez obzira da li će ona, ili neko drugi, vršiti vlast.
Svi smo zahvalni našoj mladosti koja je preuzela kormilo borbe, pa tako i najveću odgovornost. Ako uz široku podršku, njihova lista odnese pobedu, najmanje će biti bitno ko je recikliran, a ko ne. Samo da pobedi znanje i odgovornost. Ako se, ne daj bože, desi suprotno, biće potrebne godine, ne za reciklažu, nego za restart. A do tada, mladi će moći da biraju ili borbu ili – kud koji, mili moji!
Velimir Kuzmanović, profesor, odbornik blokadar i bojkotaš
