Rijaliti Srbija
Do pre samo par nedelja izgledalo je da mrtvo more imenom Srbija ništa ne može da zatalasa. I da u toj nedođiji na brdovitom Balkanu postoje samo zombiji i slična neživa stvorenja. Vlast naprednjačka se tokom desetleća nesputane vladavine toliko osilila da joj se učinilo (ili ukazalo) da sve može i sve sme. Da laže, krade i otima a bez ikakvog otpora od strane građana i građanki koji kao da su se predali i odustali od sopstvenih života. A onda je jedna kap, kao što to obično biva, ipak prelila čašu : jednopartijska Skupština donela je dva zakona, na brzinu kao pred fajront, o eksproprijaciji i referendumu i time zabila autogol sa pola terena. Notorni zakoni kojima se dodatno urušava pravni poredak države ionako već klimav, i koji bi bili sprdnja da posledice njihove primene nisu toliko opasne. Zakonom o referendumu se praktično ukida mogućnost podnošenja narodnih inicijativa o bilo čemu što se tiče života običnih ljudi (previsoke takse) a za glasanje na referendumu se broj izašlih svodi na bilo koji broj, pa tako izađe troje a za predlog koji vlada ponudi kao odgovor glasa dvoje – referendum je uspeo!? A drugi zakon, o eksproprijaciji, legalizuje otimanje privatnog vlasništva građana od strane države a u korist stranih kompanija i domaćih izdajnika. Najbolji primer je zloglasna firma Rio Tinto koja nije uspela u Jadru da otkupi potreban broj hektara za svoje rudnike, pa je država u liku i nedelu predsednika SNS-a Aleksandra Vučića i njegovih sumasišavših poslanika u Narodnoj skupštini priskočila u pomoć (uz odgovarajuću naknadu, naravno) usvajanjem zakona o otimačini imovine stanovnika navedenog područja a što će se, sasvim izvesno, kasnije proširiti i na druge delove zemlje. I to je ta crvena linija koja je pređena, tu je veliki broj ljudi koje pamet još uvek služi a u grudima kuca srce slavnih predaka a ne bolesna ljubav prema Vođi odlučilo da kaže: Dosta, bre! I izašli su na ulice, blokirali međunarodne saobraćajnice u više od 50 naseljenih mesta širom Srbije, sa tendencijom da se taj bunt raširi na sve strane. Prve subote protesta policija je sprečavala demonstrante da urade ono zbog čega su se na protestima i pojavili, ali nije uspela. U Šapcu su naši mili i dragi policajci, naše hrabriše, zbrisale sa lica mesta (blokada „novog“ mosta) i otvorile put kriminalcima, kapuljašima, da sa letvama i čekićima nasrnu na goloruki narod a gde je bilo i starijih ljudi i majki sa decom a kao vrhunac ludila pojavio se lik, od ranije poznat organima gonjenja, naprednjački funkcioner u javnom preduzeću, vozeći bager pravo u masu pristojnog i normalnog sveta koji s pravom protestuje, da zgazi, povredi i uradi ko zna šta sve još loše i nenormalno. Šapčani su sprečili budalu u njegovom bolesnom naumu, dobio je i „lepih“ batina koje je itekako zaslužio a „čekićari“ su ubrzo nakon toga pobegli službenim „škodama“ u nepoznatom pravcu. Druge subote protesta policije u uniformama na ulicama nije bilo ni za lek, u civilu tu i tamo, naprednjački batinaši su nešto u svom kretenskom stilu pokušali u Novom Sadu i na Novom Beogradu (bakljade sa nadvožnjaka) i dobili su po pičci a pobunjeni narod je ponovo blokirao saobraćajnice i to u mnogo većem broju nego prošli put. Može li se već sada govoriti o buđenju naroda, o njegovoj reanimaciji koja nagoveštava da će se do nedavno otpisani pacijent potpuno oporaviti i biti spreman za velika dela kad dođe vreme za to? E, sad, to je ona večita dilema : da li je čaša dopola puna ili dopola prazna. Ali, činjenica je da se dogodila promena raspoloženja kod određenog, ne tako malog, broja građana, da su mnogi pobedili strah, da je bes kod nekih već u fazi koja može da preraste u nešto što niko ne želi i ne priziva ali što može biti neophodno u datim okolnostima, i da se vlast (čitaj: AV) po prvi put u poslednjih deset godina našla u defanzivi jer za borbu normalnog sveta za vodu, vazduh i zemlju, za tzv. zelenu agendu nema adekvatan odgovor. Ološ koji vlada državom Srbijom sve vreme radi samo u svoju korist a na štetu javnog interesa, otvorite oči i videćete to na delu : Beograd na vodi (najveća korupcija na planeti), Bor i Smederevo (kineske otrovne investicije koje su u Kini zabranjene), Rio Tinto koji namerava da otvori rudnike litijuma po celoj Srbiji a to mu nigde nisu dozvolili da radi, samo su najvidljiviji zlikovci sa kojima ovaj ludački režim sarađuje u kriminalnim aferama koje se više ne mogu gurnuti pod tepih a gorepomenuti zakoni su samo pokazali još jasnije da je dara prevršila meru i da se ova pošast mora nekako i negde zaustaviti. Jer, ako se ne pobunimo sada posle će biti kasno. Kad dođu Vučićeve kaznene ekspedicije da vas kao džakove krompira izbace iz vaših domova, sa vaših „vekovnih ognjišta“, a vi ste ćutali dok se to drugima dešavalo, neće biti nikog kome se možete požaliti na nepravdu i na vašu tužnu sudbinu. Kad vam zlo stupi na prag, gotovo je. Zato svi građani i građanke zemlje Srbije moraju da shvate da je borba za zdravu životnu sredinu borba za naše zdravlje i da se tiče svih nas. Ako mislimo da ostanemo, da živimo i gradimo nekakvu budućnost ovde onda se moramo za to i izboriti. Neprijatelj je jak, beskrupulozan kao i svaki okupator, ali nas je više. I da, dogorelo je do nokata. I da, voda je došla do grla. I da, nećemo ovo više da trpimo. I da, svaki protest, svaki bunt, građanska neposlušnost su politika. I da, to nije sramota (u staroj Grčkoj, kolevci demokratije i civilizacije, ljude koje nije interesovala politika nazivali su – idiotima). I naravno: Rio Tinto-marš sa Drine! I da, Aleksandre Vučiću ne potpisuj nakaradne, neljudske, zakone dok još možeš da biraš!
Umesto epiloga (to tek sledi) poruka probuđenim građanima bi bila jednostavna : ko se usudi, pobeđuje. A poruka Vrhovnom Batinašu i njegovim „čekićarima“, parafrazirajući poznatu sintagmu: ko se čekića laća, od čekića i strada. Pametnom dosta.
Dragan Karalazić