Rijaliti Srbija
Jedna od najpoznatijih i najpopularnijih parola sa protesta širom sveta je ona iz 1968. godine za vreme studentske pobune u Parizu a glasi: Budimo realni tražimo (zahtevajmo) nemoguće!
Ovijeh zimskih dana leta Gospodnjeg 2024. u Srbiji su u punom jeku studentski protesti (prosvetari su već od ranije u štrajku, poljoprivrednici najavljuju blokade i traže smenu resornog ministra i predsednika vlade) a neposredan povod je zločin iz novembra tekuće godine kada je zbog korupcije, neznanja i neodgovornosti naprednih „(u)građevinara“ pala rekonstruisana nadstrešnica na preskupo renoviranoj železničkoj stanici u Novom Sadu i ubila 15-oro nedužnih ljudi.
Studenti sa svih Univerziteta (Beograd, N. Sad, Niš, Kragujevac) su blokirali rad i prostorije svojih fakulteta tražeći da se obelodani sva dokumentacija u vezi pomenute „rekonstrukcije“, da svi odgovorni odgovaraju i politički i krivično i da se oslobode svi uhapšeni studenti i prestane hajka na njih jer su bili prisutni na mirnim demonstracijama nakon tragedije, prvenstveno u Novom Sadu a i drugde. Zajednički simbol protiv bahate, zločinačke, vlasti i studenata i aktivista i pripadnika opozicionih političkih organizacija je krvava šaka koja rečito ukazuje da su naprednjačke ruke krvave i da je njihova odgovornost i krivica za zločin na železničkoj stanici neupitna.
Kao i za mnoge druge nesreće, to je prosto fakat.
A naši studenti bi takođe mogli da za parolu svojih protesta iskoriste pomenutu iz ’68. svojih kolega koji su sada u većini blagopočivši, iako je to tada zvučalo metaforički i duhovito a danas i ovde se radi o vrlo konkretnoj stvari. Naravno, naglasak je na – nemoguće. Jeste realno da je vlast fašista SNS-a i satelita na čelu sa Firerom sa Andrićevog venca zbog svojih katastrofalnih poteza tokom 12-ogodišnje vladavine trebala već da padne, da odstupi, da nestane sa političke i duštvene scene i završi u ropotarnici istorije ali se to, nažalost, nije dogodilo a neće se ni dogoditi u bliskoj budućnosti (verovatno ni u daljoj). Ovde je to, kako smo na osnovu iskustva i logike zdravog razuma, zaključili: ne-mo-gu-će. Ne samo zbog toga što režim Jednog i Jedinog ima u svojim (krvavim) rukama i nož i pogaču, skoro sve medije, ogroman novac, policiju, vojsku, tajne službe, pravosuđe, kriminalce, huligane-crnokapuljaše i par miliona pristalica (uglavnom dobrovoljnih) već i zato što je naša politička opozicija slaba, izmrvljena, bez jasne vizije i vođstva, sa nejakom stranačkom infrastrukturom i u koju nemaju poverenje ni protivnici naprednjaka i notornog AV-a dok je najveći deo ovdašnjeg pučanstva u letargiji, u nekom svom izmišljenom svetu, pospan i umoran od svega, nespreman ni voljan da učini bilo kakav smislen napor da promeni postojeće stanje stvari.
Lepo je što se studenti bune i što ih mnogi profesori podržavaju i što još neki hrabri ljudi protestuju na ulicama i bivaju hapšeni, maltretirani od strane snaga reda i provlačeni kroz toplog zeca u režimskim tabloidima, što su se opozicioni poslanici u skupštinskim prostorima i fizički suprostavili naprednim kompletnim idiotima kao i na ulicama falangama maskiranih udbaša i saradnika ali onaj glavni element u toj jednačini izostaje a to je masovnost jer bez toga promena nije moguća.
Za mnogo manje razloga za nezadovoljstvo i protest a tiče se odnosa vlasti prema građanima, u recimo Rumuniji, u glavnom gradu, na ulice, trgove i kojekude izađe i do dva miliona ljudi, minimum, i vlast mora da popusti i reši problem u korist građana. Ovde se to ne dešava i neće se nikad ni desiti. Većina ovdašnje populacije su – raja koja služi Gospodaru i zavisi od njegove milosti, ne vole ti primati da misle jer ih od toga zaboli glava, ćute, trpe i muljaju neki na sitno a neki na krupnije, gledaju da zaobiđu zakon gde god mogu (čak i državni službenici se ne pridržavaju zakona „kao pijan plota“), skoro uvek umesto znanja i veštine koriste mogućnost „hvatanja krivine“ jer im je to u genima, prosto rečeno „pusto tursko“. Ova studentarija (i pojedini gimnazijalci) koja je, čini se, ipak malo prodrmala kavez naprednog ološa i podigla pritisak Nepomeniku jeste pametna i hrabra i svaka im čast ali „malo rukah malena i snaga… jedna slamka međ’ vihorove“, to je mali procenat u biračkom telu a to je na kraju dana odlučujuće za rezultat na semaforu.
Ovaj i ovakav režim može da se uruši samo iznutra (kao što se desilo nedavno u Siriji) ali to je u našim okolnostima „sanak pusti“. Jer, gotovi svi u ovom mafijaškom sistemu su toliko dobro povezani i uvezani i drže jedni druge tako da nema šanse da bilo šta i bilo ko spolja poremeti tu idilu u ružičastom balonu (može pući jedino sam od sebe u nekom trenutku).
A tu je i neizbežni međunarodni faktor kome (i sa Istoka i sa Zapada) više nego odgovara, zbog svojih sebičnih interesa, da Aca Srbin bude tu gde jeste i radi to što radi a u čemu mi živimo i što je naša realnost. Ova aktuelna studentska pobuna bi mogla biti ono tako dugo čekano svetlo na kraju našeg premračnog tunela ali biće, sva je prilika, da je to ipak samo – voz!
Piše: Dragan Karalazić