Tamni vilajet
Negde oko dvadesetjedan čas zazvoni telefon u kući porodice Prikić.
– Cica – kaže domaćica videvši broj na displeju telefona. Radosno podiže slušalicu i otpoče srdačnu konverzaciju.
Odjednom njeno lice postaje crveno, odmače slušalicu od uha, ćuti i sluša. Dnevnom sobom se razleže nerazumljiv i ni malo prijatan glas rođake. Priča kao navijena. Domaćica zbunjena, moglo bi se reći preplašena, spušta polako slušalicu pritiska je na grudi i obraća se suprugu koji leži na krevetu i čita novine.
– Pita Cica `oćemo li glasati za SNS.
– Šta nju briga za koga ćemo glasati? Kaži da nećemo! – besno odgovara suprug.
Lice domaćice od jarko crvene boje postaje bledo, mrtvačko. Ruke joj se tresu samo što ne ispusti slušalicu iz koje se još uvek čuje Cicin glas.
– Pa, muca domaćica, hoćemo, naravno da hoćemo… dobro, dobro daj ako treba…
Graške znoja orosile su bledo čelo. Seda na stolicu ruku spuštenih niz telo. Pogled uprt negde u daljinu…
– Šta je s tobom? – pita muž.
Nema odgovora.
– Šta ti je? – ponavlja pitanje sada zabrinuto muž. Ustaje sa kreveta prilazi ženi i drmusa je.
– Šta ti je ona ludača rekla?
– Kaže …, pokušava da se sabere domaćica, da moramo da glasamo za SNS. Inače…
– Šta inače? – besni muž i psuje.
– … ostaćemo oboje bez posla!
– Odakle ona može da zna za koga smo glasali – malo smirenijim tonom govori muž.
– Doći će po nas da nas vode na glasanje. Daće im naš broj… briznu u plač domaćica.
– Mogu da mi…
– E, deco… – umeša se u razgovor baba Smilja – tako su četrdeset osme pitali mog oca za koga je a on im psovao mater. Sutradan su ga odveli i više nikada nismo saznali šta se sa njim desilo! Istorija se ponavlja a mi nikako da se opametimo. Važniji nam je „Vođa“ od porodice i prijatelja.
