Aleksandar Vučić u višestrukom oštrom sukobu sa Ustavom
Pour être plus difficile, la tâche n’en est que plus glorieuse – Ukoliko biva teži, zadatak je samo slavniji (Oskar Vajld, Propast laganja)
Aleksandar Vučić je u vršenju funkcije predsednika Republike, zloupotrebivši svoj ustavni položaj, ukinuo vrhovno ustavno geslo vladavine prava (član 3. Ustava Srbije) i parlamentarnu građansku demokratiju u Srbiji (član 1. Ustava). Zamenio ih je svojim ličnim režimom – autokratske, autoritarne vlasti (suprotno stavu 2. člana 2. Ustava), uz pomoć njemu slepo potčinjene partijske kamarile.
Napomena: ovaj tekst je objavljen na sajtu „Peščanika“ 2019, još 6. maja 2019. godine!
Ostao je bez ikakvog odjeka…
Tako, pored ostalog, on:
- Rečju i delom podstiče oštro cepanje Srbije na poklonike i protivnike, generiše duboke unutrašnje podele i masovne ulične turbulencije, posebno u ulozi čelnika vladajuće političke partije – umesto da otelotvoruje, kao predsednik svih garađana Srbije, ustavno propisano državno jedinstvo (član 111) – pri tome izbegavajući javni, otvoreni i argumentovani društveni dijalog.
- Aleksandar Vučić, kao šef države, grubo narušava načelo podele vlasti (član 4), i tô: obavljajući, odnosno koordinirajući poslove ustavno isključivo pripadajuće Vladi – vođenje unutrašnje i spoljne politike naročito – ali i uzurpirajući pojedine nadležnosti javnog tužilaštva (član 56) i organa javne uprave (čl. 136-137), uz jasan i kontinuiran politički pritisak na njih (tipičan je slučaj Savamala).
- Sopstvenim komentarima na sudski rad, kritikama i sugestijama direktno negira princip nezavisnost sudstva i sudija (član 142), razarajući time i pravo na pravično suđenje (stav 1. člana 32).
- On celokupnim držanjem i stavovima podstrekava zadiranje u suštinu ili/i neposredno ograničava i guši medijske slobode (član 50) – različitim vidovima cenzurisanja nepokornih glasila, emitera i pojedinaca, kao i slobodu izražavanja građana (član 46), ujedno šireći atmosferu nesigurnosti, straha i svekolikog nasilja (što je antipod prava na slobodu i bezbednost, član 27).
- Obilato doprinosi i povlađuje – po komandnom lancu – sistematskom bagatelisanju i drugih prava gradjana od strane vladajuće političke garniture. Primerice:
– prava na slobodne izbore (član 52) – marifetluci sa izbornim spiskovima, nedopušten uticaj na volju birača, očigledne procesne izborne nepravilnosti, bitno defektni, ometajući nadzor i verifikacija izbornih rezultata i sl.;
– prava na imovinu (član 58) – primera radi, neregularno uskraćivanje dela penzija, razbojništvo u Savamali;
– prava na obaveštenost (član 51) – tako, neopravdano odbijanje ostvarivanja prava na uvid u informacije od javnog značaja (neobelodanjivanje ključnih klauzula kapitalnih državnih privrednih ugovora, prihvaćenih uslova u vezi sa investicijama od strateškog značaja, kao i neotkrivanje sadržine pojedinih drugih dokumenata škakljivih za vladajuću kastu);
– prava na zaštitu podataka o ličnosti (član 42) – slanje neukusnih pisama penzionerima na kučne adrese, dostavljanje poverljivih podataka svojim aparatčicima i tabloidnim režimskim medijima o opozicionim liderima i drugim licima koja dižu glas protiv njegove diktature;
– prava na rad (član 60) – talasi tzv. partijskog zapošljavanja, nepotizam i korupcija, burazerske i ostale lične veze kao kriterijum, umesto i stručnosti i sposobnosti, zatim ponižavanja radnika u pelenama, gafovi s platama i doprinosima…;
– prava na jednako učestvovanje u javnim poslovima (član 53) – nastavak brojnog zapošljavanja odabranih u javnom sektoru po naređenju „odozgo“, uprkos izričitoj zakonskoj zabrani;
– prava na zaštitu životne sredine (član 74) – pogledu izgradnje mini hidroelektrana na rekama…;
– pravo na „razvijanje (…)“ pretvorilo se u razbijanje duha tolerancije u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja (član 81), praćeno nekontrolisanim propagiranjem krajnjeg primitivizma, vulgarnosti (reality programi „Zadruga“, „Parovi“) i govora mržnje, diskriminacijom i diskvalifikacijom neželjenih – i druga juristička i etička nepočinstva.
- Bez znanja i dozvole, odnosno odobrenja vrhovnika teško da je moglo proći i znatno otuđivanje javnih resursa, protivno Ustavu i zakonu (član 86. stav 3): iskonstruisane javne nabavke (novogodišnja rasveta, plastična džinovska jelka…), namešteni javni konkursi za raspodelu javnih sredstava (recimo, poljoprivrednog zemljišta, podobnih medija), prelivanje novca iz javnih preduzeća i ustanova u stranačke fondove (uplate strankama tokom izborne kampanje, tobože novcem /40000din. – sic!/ primalaca socijalne pomoći?!) – i tome slično.
- Vučić je – istovremeno i jedan od partijskih vođa u višestranačju i državni poglavar – lično odgovoran i za svakodnevno prenebregavanje ustavne odredbe po kojoj „političke stranke ne mogu neposredno vrsiti vlast, niti je potčiniti sebi“ (stav 4. člana 5). Jer, ključne političke odluke u Srbiji pripremaju ili donose partijski forumi, a ne merodavne državne strukture – u stvari on sâm, u partijskom okruženju.
- Uporno zagovarajući „razgraničenje Srbije i Kosova“, odnosno neovlašćeno potpisujući i operacionalizujući druge protivustavne, tj. pravno nepostojeće političke aranžmane čiji je predmet južna srpska pokrajina – Al. Vučić flagrantno i višekratno gazi datu predsedničku ustavnu zakletvu o „očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“ (član 114).
Sve u svemu, Vučić se pobrojanim (i drugim) svojim ponašanjem neodgovorno i bahato pretvorio u surogat svih javnih institucija u Srbiji, supstancijalno ih marginalizijući. Rečju, stavio se iznad najvišeg i temeljnog pravnog akta Srbije – ne poštujući tako načelo ustavnosti i zakonitosti (član 194). U nastojanju da faraonski zadobije i zadrži nekažnjeno primat nad državom i svim njenim građanima.
Ukratko: zbog pričinjenih krupnih, brojnih i dugotrajajućih ustavnih povreda, on – po Ustavu, po pravdi/pravičnosti, po moralu, po razumnom razuđivanju, pa i po merilu političke celishodnosti – mora što hitnije da bude razrešen državne funkcije koju sada obavlja. Na potezu je Parlament, zatim Ustavni sud i, na koncu – opet Parlament (član 118. Ustava). (U sadašnjim društvenim okolnostima, potpisnik je svestan grotesknosti poslednje rečenice ovoga teksta.).
P.S. Kao poslednje sredstvo spašavanja naroda i Države od potpunog propadanja, preostaje odlučni široki pokret osvešćenog građanskog nepristajanja i otpora prema pravnom nasilju i nasilju nad pravom u današnjoj Srbiji. To je, u doktrini i praksi inače poznata i oprobana, iznuđena „politika čistih rukava“, povezana sa sentencom po kojoj onaj ko osnovne pravne norme drastično krši i ignoriše, gubi ovlašćenje – biva lišen i legaliteta i legitimiteta – da se na njih ubuduće uopšte poziva!! Uostalom, suverenost, ex constitutione, izvorno i prirodno i pripada građanima (član 2. Ustava) – pa iz toga sleduje kolektivno pravo onih apsolutno neregularno obespravljenih da se, privremeno oteta, ta i takva suverenost, i vrati u njihove ruke!
Dr Zoran R. Tomić, red. prof. Upravnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u tom periodu šef Katedre za javno pravo
Aleksandar Vučić je u vršenju funkcije predsednika Republike, zloupotrebivši svoj ustavni položaj, ukinuo vrhovno ustavno geslo vladavine prava (član 3. Ustava Srbije) i parlamentarnu građansku demokratiju u Srbiji (član 1. Ustava). Zamenio ih je svojim ličnim režimom – autokratske, autoritarne vlasti (suprotno stavu 2. člana 2. Ustava), uz pomoć njemu slepo potčinjene partijske kamarile.
Tako, pored ostalog, on:
- Rečju i delom podstiče oštro cepanje Srbije na poklonike i protivnike, generiše duboke unutrašnje podele i masovne ulične turbulencije, posebno u ulozi čelnika vladajuće političke partije – umesto da otelotvoruje, kao predsednik svih garađana Srbije, ustavno propisano državno jedinstvo (član 111) – pri tome izbegavajući javni, otvoreni i argumentovani društveni dijalog.
- Aleksandar Vučić, kao šef države, grubo narušava načelo podele vlasti (član 4), i tô: obavljajući, odnosno koordinirajući poslove ustavno isključivo pripadajuće Vladi – vođenje unutrašnje i spoljne politike naročito – ali i uzurpirajući pojedine nadležnosti javnog tužilaštva (član 56) i organa javne uprave (čl. 136-137), uz jasan i kontinuiran politički pritisak na njih (tipičan je slučaj Savamala).
- Sopstvenim komentarima na sudski rad, kritikama i sugestijama direktno negira princip nezavisnost sudstva i sudija (član 142), razarajući time i pravo na pravično suđenje (stav 1. člana 32).
- On celokupnim držanjem i stavovima podstrekava zadiranje u suštinu ili/i neposredno ograničava i guši medijske slobode (član 50) – različitim vidovima cenzurisanja nepokornih glasila, emitera i pojedinaca, kao i slobodu izražavanja građana (član 46), ujedno šireći atmosferu nesigurnosti, straha i svekolikog nasilja (što je antipod prava na slobodu i bezbednost, član 27).
- Obilato doprinosi i povlađuje – po komandnom lancu – sistematskom bagatelisanju i drugih prava gradjana od strane vladajuće političke garniture. Primerice:
– prava na slobodne izbore (član 52) – marifetluci sa izbornim spiskovima, nedopušten uticaj na volju birača, očigledne procesne izborne nepravilnosti, bitno defektni, ometajući nadzor i verifikacija izbornih rezultata i sl.;
– prava na imovinu (član 58) – primera radi, neregularno uskraćivanje dela penzija, razbojništvo u Savamali;
– prava na obaveštenost (član 51) – tako, neopravdano odbijanje ostvarivanja prava na uvid u informacije od javnog značaja (neobelodanjivanje ključnih klauzula kapitalnih državnih privrednih ugovora, prihvaćenih uslova u vezi sa investicijama od strateškog značaja, kao i neotkrivanje sadržine pojedinih drugih dokumenata škakljivih za vladajuću kastu);
– prava na zaštitu podataka o ličnosti (član 42) – slanje neukusnih pisama penzionerima na kučne adrese, dostavljanje poverljivih podataka svojim aparatčicima i tabloidnim režimskim medijima o opozicionim liderima i drugim licima koja dižu glas protiv njegove diktature;
– prava na rad (član 60) – talasi tzv. partijskog zapošljavanja, nepotizam i korupcija, burazerske i ostale lične veze kao kriterijum, umesto i stručnosti i sposobnosti, zatim ponižavanja radnika u pelenama, gafovi s platama i doprinosima…;
– prava na jednako učestvovanje u javnim poslovima (član 53) – nastavak brojnog zapošljavanja odabranih u javnom sektoru po naređenju „odozgo“, uprkos izričitoj zakonskoj zabrani;
– prava na zaštitu životne sredine (član 74) – pogledu izgradnje mini hidroelektrana na rekama…;
– pravo na „razvijanje (…)“ pretvorilo se u razbijanje duha tolerancije u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja (član 81), praćeno nekontrolisanim propagiranjem krajnjeg primitivizma, vulgarnosti (reality programi „Zadruga“, „Parovi“) i govora mržnje, diskriminacijom i diskvalifikacijom neželjenih – i druga juristička i etička nepočinstva.
- Bez znanja i dozvole, odnosno odobrenja vrhovnika teško da je moglo proći i znatno otuđivanje javnih resursa, protivno Ustavu i zakonu (član 86. stav 3): iskonstruisane javne nabavke (novogodišnja rasveta, plastična džinovska jelka…), namešteni javni konkursi za raspodelu javnih sredstava (recimo, poljoprivrednog zemljišta, podobnih medija), prelivanje novca iz javnih preduzeća i ustanova u stranačke fondove (uplate strankama tokom izborne kampanje, tobože novcem /40000din. – sic!/ primalaca socijalne pomoći?!) – i tome slično.
- Vučić je – istovremeno i jedan od partijskih vođa u višestranačju i državni poglavar – lično odgovoran i za svakodnevno prenebregavanje ustavne odredbe po kojoj „političke stranke ne mogu neposredno vrsiti vlast, niti je potčiniti sebi“ (stav 4. člana 5). Jer, ključne političke odluke u Srbiji pripremaju ili donose partijski forumi, a ne merodavne državne strukture – u stvari on sâm, u partijskom okruženju.
- Uporno zagovarajući „razgraničenje Srbije i Kosova“, odnosno neovlašćeno potpisujući i operacionalizujući druge protivustavne, tj. pravno nepostojeće političke aranžmane čiji je predmet južna srpska pokrajina – Al. Vučić flagrantno i višekratno gazi datu predsedničku ustavnu zakletvu o „očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“ (član 114).
Sve u svemu, Vučić se pobrojanim (i drugim) svojim ponašanjem neodgovorno i bahato pretvorio u surogat svih javnih institucija u Srbiji, supstancijalno ih marginalizijući. Rečju, stavio se iznad najvišeg i temeljnog pravnog akta Srbije – ne poštujući tako načelo ustavnosti i zakonitosti (član 194). U nastojanju da faraonski zadobije i zadrži nekažnjeno primat nad državom i svim njenim građanima.
Ukratko: zbog pričinjenih krupnih, brojnih i dugotrajajućih ustavnih povreda, on – po Ustavu, po pravdi/pravičnosti, po moralu, po razumnom razuđivanju, pa i po merilu političke celishodnosti – mora što hitnije da bude razrešen državne funkcije koju sada obavlja. Na potezu je Parlament, zatim Ustavni sud i, na koncu – opet Parlament (član 118. Ustava). (U sadašnjim društvenim okolnostima, potpisnik je svestan grotesknosti poslednje rečenice ovoga teksta.).
P.S. Kao poslednje sredstvo spašavanja naroda i Države od potpunog propadanja, preostaje odlučni široki pokret osvešćenog građanskog nepristajanja i otpora prema pravnom nasilju i nasilju nad pravom u današnjoj Srbiji. To je, u doktrini i praksi inače poznata i oprobana, iznuđena „politika čistih rukava“, povezana sa sentencom po kojoj onaj ko osnovne pravne norme drastično krši i ignoriše, gubi ovlašćenje – biva lišen i legaliteta i legitimiteta – da se na njih ubuduće uopšte poziva!! Uostalom, suverenost, ex constitutione, izvorno i prirodno i pripada građanima (član 2. Ustava) – pa iz toga sleduje kolektivno pravo onih apsolutno neregularno obespravljenih da se, privremeno oteta, ta i takva suverenost, i vrati u njihove ruke!
Dr Zoran R. Tomić, red. prof. Upravnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u tom periodu šef Katedre za javno pravo
