Milan Ristić iz Gornje Vranjske za „Podrinske“
Na porodičnom imanju u Gornjoj Vranjskoj Milan Ristić živi sa ocem Radenkom, majkom Ljubicom, suprugom Slavicom i dva sina, Mladenom i Markom. Bave se poljoprivredom, pretežno zemljoradnjom i stočarstvom. Proizvode i povrće, uglavnom krastavac i paradajz, a kasnije deo proizvedenog prodaju na pijaci vikendom. Imaju četiri krave, bikove i telad, a od bavljenja svinjarstvom su odustali, jer je cena na tržištu bila loša. Obrađuju 16 hektara zemlje, njihovih 12 i četiri pod zakup, od toga hektar i po u Zablaću. Seju kukuruz, pšenicu i travu za seno. Imaju hektar i po zatvorenih pašnjaka za ispašu krava i po potrebi seju soju na hektaru zemlje, da ne bi dodatno kupovali prehranu za stoku.
-Kad proizvedemo hranu za stoku u sopstvenom gazdinstvu, onda možemo nekako da se uklopimo da bismo mogli da izađemo na tržište sa velikim farmama, jer je teško naći kupca. Moramo da idemo na otkupno mesto, pritom i otkupljivači moraju da zarade, pa tek onda mi. Trudimo se da se održavamo u okviru postojećih proizvodnih kapaciteta i za sada smo u tome relativno uspešni- kaže Milan i dodaje da su im subvencije značajna olakšica.
Ostvaruju pravo na 25 hiljada po kravi, 10 hiljada po biku i ove godine pet hiljada dinara, umesto ranije dve, po teletu. Zahvaljujući tom povećanju, iako su subvencije za zemlju smanjene, uspostavlja se narušen balans. Stoku predaju klanicama, koje nakon dva dana isplaćuju novac na račun, ili nakupcima, koji novac u tom slučaju isplaćuju na licu mesta.
Gazdinstvo je registrovano na oca Radenka, ali u poslovima zajednički učestvuju svi članovi domaćinstva, pa čak i najmlađi, kada je potrebno. Svojevremeno, dok nije zasnovao porodicu, iako jedinac, Milan je imao mogućnost da napusti porodično ognjište i ode da radi u gradu. Priznaje da se mnogo puta pokajao što je odlučio da ostane u selu, ali na kraju ipak smatra da je to bio dobar izbor, jer je u svojoj kući i svoj gazda.
-Teško je nekom ko se rodio u selu da se navikne na osmočasovno radno vreme u nekom preduzeću i bude pod stalnim nadzorom nadređenih. Ovako, u svom gazdinstvu, imam slobodu da biram kada ću i koliko da radim. Podrazumeva se da i na svom posedu moraš mnogo da radiš da bi obezbedio egzistenciju i normalan život. Kad na kraju razmislim, radije bih radio na svojoj zemlji, unapređivao i proširivao sopstvenu proizvodnju, nego kod privatnika, jer znam da će ono što steknem ostati meni i mojoj porodici- ističe on i dodaje da se i sa susedima ispomaže po potrebi, jer niko od meštana nema kompletnu poljoprivrednu mehanizaciju, pa pritiču jedni drugima u pomoć i rade za kompenzaciju.
Hladno vreme krajem aprila sve je iznenadilo, pa su i Ristići bili prinuđeni da zaštite voće i povrće od mraza.
-Krastavac i paradajz smo pokrili najlonom, a zaštitili smo i voće. Krastavac je do sada trebao da se bere, ali mu je vreme zaustavilo rast. Dao sam mu prihranu, ali je mnogo manji nego što bi trebao da bude. Odlučio sam da ne presejem i izlažem se dodatnim troškovima, budući da sam već dao 60 hiljada dinara za seme. Bolje da ostavim kako jeste, pa neka i kasnije stigne za prodaju. Biće bar da se bere nešto- objašnjava.
Osim što je pšenicu pre dve- tri godine osigurao, retko se odlučuje da osigurava useve. Oslanja se uglavnom na prognozu, jer prethodnih godina nisu imali velikih šteta od mraza. Prošle godine oluja je oštetila kukuruz visok oko metar, izgubio je tri- četiri tone klipa, čemu su značajno doprinele i vaši u korenu.
Podrškom Grada poljoprivrednicima je zadovoljan, naročito iznosom subvencija za telad. Međutim, ističe, bilo bi dobro kada bi i ostala sredstva bila malo bolje raspoređena, kako bi svi imali priliku da njima raspolažu, a ne samo pojedinci.
-Nisam stranački opredeljen, nisam ni glasao na izborima, tako da nisam dobio nijedan od bespovratnih kredita. Ne moram ja da dobijem svih pet, neka svaka kuća dobije po jedan, tako da pet domaćinstava, pet porodica, može da živi od toga. Primera radi, ako ja dobijem sam četiri velika plastenika, ja ću da napredujem, ali moj komšija neće, a treba i njegova porodica od nečega da živi- smatra Milan.
Zadovoljan je seoskom infrastrukturom, kao i električnom, telefonskom i internet mrežom, jer se eventualni kvarovi brzo saniraju, budući da nisu mnogo udaljeni od grada. Preko projekta „dva na dinar“ u saradnji sa Gradom, urađen je asfalt kroz celo selo, kao i njivski put, koji je bio u lošem stanju. Meštanima Gornje Vranjske u selu je dostupna zdravstvena ambulanta, apoteka, pošta, a zida se i crkva u blizini seoskog groblja.
Ristić kaže da imaju dobru saradnju sa poverenikom ispred Grada Julijanom Mitrović, koja im je pomogla pri registraciji gazdinstava, subvencija i ličnih karata. Smatra da meštani treba da imaju dobre odnose nezavisno od politike, jer će političari „doći i proći“, a svi oni ostaju da žive u zajednici jedni sa drugima i zato je važno da se međusobno pomažu.
D.Dimitrijević
