Čudesno je ono što je zadivljujuće, veličanstveno, što „priziva“ svetlost, jedinstvenu lepotu, uzvišenost. Dok prilog „čudno“ ukazuje na zapitanost, na sumnju, na odstupanja od uobičajenog, pa i na tihu zebnju. A višegodišinje stanje u našoj državi moglo bi se definisati kao čudovišno – veoma opasno, zabinjavajuće strašno, čak i nezapamćeno rđavo.
Ostavljajući po strani inostrane faktore, u ovdašnjoj Srbiji bezmalo sve zavisi od predsednika Republike, preciznije od volje Aleksandra Vučića. To važi i za zahtevane prevremene parlamentarne izbore, podrazumevajući u tom kontekstu i formalno obavezni „obrazloženi predlog Vlade“ (član 109. stav 1. Ustava Srbije). No, izgleda da su ti izbori na dugom i krivudavom štapu političke celishodnosti moćnika.
Stoga, umesto ranije ponuđenog „savetodavnog referenduma“ po pitanju rejtinga sadašnjeg predsednika Republike – predlažem prevremene predsedničke izbore! Kako bi se smanjile sveukupne, iz dana u dan narastajuće društvene tenzije. Reč je o primeni člana člana 117 – „Ostavka“ i člana 114. Ustava – „Izbor“ predsednika Srbije. Uzgred, podsećam da je ustavno nemoguć Vučićev treći predsednički mandat (član 116. stav 3. Ustava).
Pre predsedničkih izbora, najpreči zadatak je pronalaženje i promovisanje odgovarajuće personalne alternative – naspram nekog iz Vučićevog tabora – kao kandidata za funkciju o kojoj je reč. Jer, Srbija nije „umorna od lidera“: ona je upropašćena od diktatora, od političkih samodržaca pod maskom ustavno koncipiranih „državnih šefova“, uže ili šire nadležnosti, svejedno.
Stojim na stanovištu da građanima treba ponuditi jednu harizmatičnu ličnost od integriteta koja bi bila većinski podržana kao neko ko će doista da „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“ (član 111. Ustava). Smatram da bi taj čovek morao da poseduje objedinjene građanske, nacionalne i liberalne crte. Da ima autoritet a da ne bude autokrata, već demokratski izabrani državni poglavar po strogo kontrolisanoj ustavnoj i zakonskoj proceduri. Da zadobijenu funkciju obavlja legalno i legitimno. Predsednik koji bi poštovao i pravne i moralne norme, doslednu podelu vlasti – osobito sopstveni svedeni delokrug poslova – jake i objektivizirane institucije a naročito slobode i prava građana, njihovu jednakopravnost, uz pravo na različitost. Ujedno, neko ko bi negovao uzorne odnose sa regionalnim i drugim činiocima.
Dalo bi se nagađati da bi to lice moglo da bude skladna kombinacija najboljih ljudskih i političkih svojstava, recimo, bezmalo zaboravljene gospode Milana Panića i prerano preminulog Ivana Đurića, ili, docnije, Nebojše Popova, Zorana Đinđića, Borke Pavićević, možda i Vojislava Koštunice, Vesne Pešić, Borisa Tadića – a u sadašnje vreme, primerice, akademika Dušana Teodorovića, profesora Mila Lompara…?! U svakom slučaju, neophodan nam je relativno politički svež, kredibilan kontrateg vučićevskoj opciji, ugledno ime koje bi, kao mogući izlaz iz ćorsokaka, trebalo da kao takvo što pre bude predstavljeno javnosti. Da zadobije masovnu građansku, opozicionu i studentsku podršku, poverenje. Pa da se onda na prevremenim predsedničkim izborima sučele ovo dosadašnje, više od jedne decenije vladajuće manipulativno meandriranje, i jedna razgovetna, korenito drugačija strategija. Praćena ozbiljnim, sveobuhvatnim i principijelnim, realnim a obećavajućim državnim i nacionalnim programom.
Rezultat skiciranog fer izbornog duela jasno bi pokazao ko smo i šta smo mi zapravo – i građani i cela Srbija danas – kuda i kojom stazom nameravamo da koračamo u tekućim uskovitlanim evropskim i svetskim okolnostima. Rečju, imamo li uopšte ikakvu izglednu budućnost, ili nam je ona već nepovratno izmakla. Dakako, paralelno sa izborom novog predsednika Republika, važno je pojačati pritisak na Vladu kako bi predložila raspuštanje Skupštine, sa sledstvenim parlamentarnim izborima koje bi državni poglavar raspisao u najkraćem roku. Narečeno bi moglo da bude poltički uvod u svestrani preporod Srbije.
Zoran R. Tomić