Kroz rukomet sam razvio osećaj pripadnosti
-To je prvo priznanje koje sam dobio za mukotrpni rad, koji je pratilo dosta odricanja i naravno da mi zbog toga mnogo znači. Osećaj kada su mi rekli da sam bio najbolji je neopisivo lep- podelio je sa nama utiske Raša.
U „Metaloplastici“ je od 2014. godine, a pre toga je trenirao u manjim klubovima bez velikih dometa. Ljubav prema sportu razvio je od malih nogu. Želja njegovih roditelja je bila da počne nešto da trenira, ali nisu ni slutili da će sport postati njegovo glavno opredeljenje. Uz osmeh prepričava da mu je prva želja bio kik boks, ali da majka nije htela ni da čuje za to, imajući u vidu koliko je to grub sport i kakve posledice može da izazove. Pokušao je i sa fudbalom. Pošto je rođen u Beogradu, počeo je da trenira fudbal u 
-Došli su iz kluba na jedan školski čas i predstavili nam rukomet, predloživši nam da, ako poželimo, dođemo na probni čas. Meni se dopala ta priča i sa drugarima iz odeljenja sam otišao na prvi trening. Bilo je jako zanimljivo. Jednostavno, nije mi bilo važno da li mogu nešto da uradim, već da sam prihvaćen u društvu i razvio sam osećaj pripadnosti kao deo tima. Drugovi nisu bili tako istrajni. Svi su kad su upisivali srednju školu počeli polako da odustaju, ali mene to nije pokolebalo- kaže o svom prvom susretu sa rukometom i početku ljubavi koja traje već deset godina i koja je pre tri- četiri godine prerasla u profesionalniju priču.
Počeo je u „Zemunu“ u mlađim kategorijama, prešao u „Obilić“, gde je stigao do prvog tima, pa iz „Obilića“ u „Zlatar“, da bi iz Nove Varoši stigao u šabačku „Metaloplastiku“.
-U „Zemunu“ sam naučio prve i osnovne korake i tu sam zavoleo rukomet. Jeste da ekipa nije ništa uradila i osvajala, ali sam to jednostavno zavoleo zbog druženja. Posle sam prešao u mlađe kategorije „Obilića“, koji je bio ozbiljniji, zatim i u prvi tim „Obilića“ koji je ulazio iz ranga u rang, malo sam „zakačio“ i Super ligu tada, i na kraju prešao u Novu Varoš- priča Raša, dodajući da je to iskustvo za njega bilo velika škola i da mu je svaki trening i svaki klub mnogo značio, jer je dosta učio od svojih saigrača i protivnika, najviše kroz igru.
Što je bolje upoznavao svet rukometa, počeo je da otkriva različite uzore i došao do zaključka da od svakog može nešto da se nauči.
Kao rođeni Zemunac, za svoj kraj ima samo reči hvale i smatra da ima dušu kao nijedan drugi deo grada. Ipak, ne krije da je lakše stići od Šapca do Beograda, nego s jednog kraja prestonice na drugi. Imajući to u vidu, prelazak u manju sredinu nije mu teško pao, već mu je pružio preko potrebni mir.
-Iskreno, hteo sam da probam da se odvojim od roditelja, da vidim kako to ide, kako izgleda samostalan život. Studirao sam Višu elektrotehničku školu i odlučio sam da da napravim pauzu u školovanju i razmislim da li je to zaista ono čemu želim da se posvetim. To je trajalo godinu dana i dopao mi se mentalitet ljudi tamo, jer su svi prijateljski raspoloženi i lepo su me prihvatili- iskren je on.
U leto 2014. godine usledio je dogovor sa „Metaloplastikom“ i prelazak u Šabac, nešto veću sredinu, ali ipak manju od Beograda.
-Za mene je bila velika čast da dođem ovde i priključim se ekipi „Metaloplastike“. Oni su jedan od naših najboljih klubova ikada, jer su jedini osvajali prvenstvo Evrope, tj. po meni, prvenstvo sveta, jer se u Evropi igra najbolji rukomet. „Vanzemaljci“ koje sam imao priliku da češće srećem su Mile Isaković, Veselin Vuković, koji nam je trener, a pre nedelju dana smo igrali protiv Vujovića i njegove ekipe Zagreba- priča.
Sada u Šapcu živi sam i uklopio se u sredinu u kojoj ima sve što mu je potrebno, tako da sve ređe ide do Beograda.
-Sviđa mi se Šabac, zato što uvek ima dešavanja i dosta je zaživeo sa obnavljanjem trga, što mi je vrlo zanimljivo. Razlikuje se od Nove Varoši, gde je malo sporiji ritam. To je opet planina koja ima neke svoje čari, zimi je dinamično, jer ima ski staza, leti ima organizovani Zlatar fest, a u blizini je jezero- kaže Radovan i dodaje da je dosta saigrača „sa strane“, iz raznih mesta iz Srbije, sa kojima se savršeno uklopio i druži se i van terena.
Usmereni su jedni na druge, roditelji i prijatelji su daleko, pa se pomažu međusobno. Ipak, ne pati od viška slobodnog vremena, jer je u sezoni vremena za odmor malo.
-Kad krene sezona, sve se svodi na utakmice. Treninga vrlo malo ima i to bude čisto da se ostane u formi. Inače, dok su pripremni periodi, treniramo dva puta dnevno, imamo dosta pripremnih utakmica i veoma malo pauze, odmora skoro uopšte nema. Sad igramo turnir u Beogradu. Nadam se da ćemo i njega osvojiti. Jeste da nam je prva utakmica sa „Vojvodinom“, ali borićemo se. Sledeće nedelje nam počinje prvenstvo, prva utakmica s „Jugovićem“. Plan je da se uđe u plej- of i da se osvoje prva dva mesta koja vode u SEHA ligu gde posle regularog dela kreće borba za titulu- ističe Raša i dodaje da mu je velika želja da igra u najjačim ligama u Evropi, kao što su nemačka i španska, SEHA liga.
Prati sve sportove, a brat mu se takođe profesionalno bavi sportom, igra košarku u FMP-u. Podelili su se na dva sporta, iako roditelji nemaju dodirnih tačaka s sportom. U slobodno vreme voli da pročita dobre knjige, uživa u muzici i svemu što ga opušta posle napornih treninga.
-Bio sam u bioskopu, pozorištu… Nažalost, treninzi su nam u terminima kada su projekcije, pa neretko propustim nešto što bih voleo da pogledam. Zanimaju me popularna psihologija i medicina. Ponekad istražujem na internetu o tome, uvek sam zainteresovan za ono što će mi pomoći da bolje proučim sebe i druge… Škola je trenutno na pauzi. Videću da nešto drugo upišem, pošto se ne prepoznajem u smeru koji sam upisao. Možda nešto u vezi sa sportom i psihologijom- zaključuje Raša.
- Dimitrijević