Rijaliti Srbija
Ura! Kao grom iz vedra neba stiže nam (po ko zna koji put) radosna vest : vraća se obavezni vojni rok u naše pasivne krajeve. Spremaju se ispraćaji, pripadajuće fešte, ludilo, trubači i uzbunjivači (pozivari), veselje se razliva širom zemlje Srbije. U poslednjih deset godina, za vreme vlasti naprednjaka i Njega, kad god je neka frka, kriza i problemi koji nisu lako ili nikako rešivi On i njegova lopovska družina (SNS) u sadejstvu sa svojim fekaloidnim medijima krenu sa pričom o vraćanju obaveznog vojnog roka, da se Vlasi ne dosete. I prvi put kada su otvorili tu temu bilo je glupo a u ovo vreme neobjavljenog Trećeg svetskog rata je još gluplje i opasnije. Zvanično je Srbija vojno neutralna država i umesto baš sad kada i sa Istoka i sa Zapada zveckaju oružjem kao sitninom u džepu da recimo ukinemo vojsku, šta će nam, mali smo, neutralni, niti mi možemo nekog da napadnemo a da se ne upropastimo a i okruženi smo NATO državama, niti možemo od bilo koga ozbiljnog da se odbranimo ili bar, što je realnije, da svedemo svoju vojnu efektivu na minimum (čuvanje državnih granica), ovi naši „pametnjakovići“ iz vrha vlasti zagovaraju obavezni vojni rok iako nijedna zemlja na svetu koja je prešla na profesionalnu vojsku nije se vratila na staro. A odakle vam pare, rođaci? Kako to država misli i od čega da obuče, obuči i nahrani sva ta gladna, mlada, usta kada je usled svetske krize na svim frontovima i naše, unutrašnje, zbog kolosalne nesposobnosti naprednjačkih kadrova, teško izdržavati i ovo vojske što trenutno imamo a koja se iz godine u godinu osipa upravo zbog niskih primanja i loših uslova rada. Ovaj naš Vrhovni Komandant hvali se neprestano kako se nabavljaju nova oružja i oruđa a radi se uglavnom o rashodovanim viškovima iz Rusije (avioni, tenkovi) i preskupo plaćenim i kao modernijim vojnim sredstvima sa Zapada. Ovo sa tenkovima je posebna nebuloza – to je ofanzivno oružje a pitanje zdravog razuma je protiv koga bismo mi to krenuli u ofanzivu ? ! Nikada Vrhovnik ne govori o tome da nemamo stručnog i obučenog vojnog kadra i uopšte kvalitetnog ljudstva da bi bili neki faktor u toj oblasti a i ne treba da budemo. Ako se neki narod naratovao to je srpski i ako je za vajdu – dosta je. Najava da bi vojni rok za buduće regrute mogao da traje tri meseca presmešna je. Za to vreme „gušteri“ ne mogu da nauče ni da nameste vojnički krevet po PS-u (AV je u jednom od svojih obraćanja insistirao na važnosti te veštine za psihofizički razvoj omladine-budućeg topovskog mesa) ni da očiste klonju četkicom za zube da sve blista a kamoli kako se drži, čuva, čisti oružje i kako se iz njega, zlu ne trebalo, puca. Sadašnji omladinci ( i omladinke) ne bi tri dana preživeli bez svojih ljubljenih pametnih telefona a jedna noćna straža u šumi ostavila bi trajne posledice na njihove osetljive dušice. Tu ni čuveni vojnički pasulj ne pomaže. Dakle, Vučić i ekipa podrepaša bacaju tu kosku svakomalo narodu da glođe dok jedva sastavlja kraj sa krajem (a biće i gore) i dok samozvani Maršal Aca pritisnut sa svih strana menja kurs broda kojim upravlja a koji tone pa tone, sa Istoka prema Zapadu. Pošto je čitavu deceniju slao zaljubljene poruke baćuški Putinu i majčici Rusiji i tako većinu građana i građanki u Srbiji pretvori u rusofile, putinoljupce i kako nas u svetu zovu „male Ruse“ sada mora da obrne ćurak naopako a da se ne primeti. I uspeće u tome, nema sumnje, jer taj deo naroda ovdašnjeg koji Njega podržava je glup kao noć i sve mu se može prodati po bilo kojoj ceni ali ipak treba mu vreme za donošenje „istorijskih odluka“ i kupuje ga i ovakvim stupidarijama kao što je fama o vraćanju obaveznog vojnog roka. A što se tiče Srba i junaštva („ako ne znamo da radimo znamo da se bijemo“, SM) to je uglavnom mit koji smo sami o sebi izmislili. Skorašnja istorija to potvrđuje. Hrabro, junački, dozvolili smo povampirenim ustašama da proteraju preko dve stotina hiljada naših sunarodnika iz Hrvatske tokom 90-ih prošlog veka sa njihovih „vekovnih ognjišta“, isto tako i otprilike toliko i albanskim separatistima da to učine Srbima sa prostora Kosova i Metohije. Srbi su od vojske a naročito mobilizacije skoro uvek bežali k’o đavo od krsta i nije slučajno da su smislili izreku „rado ide Srbin u vojnike, dva ga vuku a trojica tuku“, to je retka ali istinita i korisna samorefleksija i autoironija koja je danas i mnogo više prisutna kod mladih ljudi kojima se živo jebe i za politiku, globalnu i lokalnu, i za državu i za vojsku i za sve što je realan život ovakav kakav jeste sada i ovde i svuda, oni imaju svoju virtualnu dimenziju stvarnosti gde obitavaju i gde im je lepo. A to što bi Aca Srbin želeo da, možda, osim partijske vojske ima u svojim rukama (i u svojoj ludoj glavi) i masovne oružane formacije a sve po zakonu i bogznakako a koje bi trebalo da čuvaju njegovu neograničenu i vanvremensku vlast e to je ono što mora da zabrine svakog normalnog čoveka u ovoj kalakurnici od države i društva. Ali, morali su da znaju i normalni i nenormalni još onda kada su čuli i videli predizborni slogan: Mir. Stabilnost. Vučić. da će biti belaja. Niste tražili ali evo vam ga. Mir-no!
Dragan Karalazić