CRNI BISERI
Otišla si, ostavila,
dva dragulja svoja.
Otplovila crnom lađom,
to je, tvoja boja.
Da bi stigla
bez stida do kraja.
Vrata zaključaše
ključari od raja.
Pakao te čeka
od živoga blata.
I bujica suza
tvoja, večna plata.
Bog grešku napravi
što te takvu stvori.
Unapred si osuđena
kud ćeš, život gori!
Kad će neko tebe zvati?
Mama, da ti kaže!
Takva reč ti ne pristaje,
đavoli ti važe.
Tebe to ne brine,
instinkt majke u tebi sagori.
Ti od senke svoje bežiš,
ne nadaj se, zori.
A, dragulji, deca tvoja,
žele majku sad da vide.
Oči su ti zaslepljene,
nikoga se i ne stide.
I stena bi proplakala
od dečijeg zvonkog plača.
Tuga tuži zore rane
sve jača, i jača.
Kameno ti srce
u grudima kuca!
Hladno i ledeno
pa zato ne puca?!
Leto toplo stiže,
Sunce kupa rosu.
Baka draguljima
češlja zlatnu kosu.
Kada legnu spiti,
baka priča bajku.
Pomno je slušaju,
ali žele majku!
Kako reći deci
da im majke nema.
Ostavi ih male,
kraj kućnoga trema.
Ostavi ih, zaboravi,
ko da tako mora.
Jeku žala suza kupa
jer plače i gora!
Puče bruka – sve se trese,
dece žao svima.
Sirotani postadoše,
majka fali njima.
Decu treba othraniti,
zbrinuti, podići.
Osmeh topli podariti,
da bi rasli tići.
Nek zaborav sada svlada
za zlu krv što teče.
A u krugu porodice,
radost dan i veče.
Baka, deka, brat i brat,
Tatin osmeh veseljak!
I komšija dobra lica,
pesma leti, ko kod ptica.
U kolu će zaigrati,
ali neće biti mati.
Suze lete na sve strane.
Nad sudbinom grakću vrane.
Sirotani pored majke žive,
koga oni sad da krive?!
To što ona, dade njima,
hladnije je nego zima.
Rastu deca blago nama,
zdrava, lepa i vesela.
Bog ih gleda!
A njoj radost, sva presela.
Kad u školu deca krenu,
baka će ih spremit male.
Uz poljubac ispratiti,
suzom sreće slati hvala.
A oni će zagrljeni,
da kroz život idu dalje.
Ko će više osim bake,
da poljupce njima šalje?!
Godine će prolaziti,
iza sebe prošlost kriti.
Al’ dva brata klete majke
niko neće, razdvojiti.
Na igranke i veselja
sa pesmom će oni ići.
Ali sreću uskraćenu,
brzinom će svojom steći.
Kada vojsci dođe vreme,
trubači će da ih prate.
A i svadba kad se spremi,
veseliće njine svate!
Samo majke biti neće,
da povede kolo vito.
Uz veselje i pucnjave,
biće zbilja, bajkovito!
Oca će im pratit trube,
dedi, violina cvili.
Za rodbinu harmonike,
uz povike – živi bili!
Samo baki srce plače
kad se seti šta je bilo.
Zagrli ih – pa zapeva
i suzama sad je milo.
Nebo vedro Sunce krasi,
peva pesmu toplog leta.
Ali oblak tad se stvori
preti svima da zasmeta.
I zagrme, munja sevnu,
sve se trese, pljusak lije.
A majka je u zanosu,
svoje telo, telom krije.
Zaplaka se oblak jako,
htede prati bruku majke.
Istina se isprsila,
to je život, nisu bajke.
Godine su prolazile
i stasaju deca njina.
Oba su u sreći,
svaki gaji sina.
U naručju svojih majki rastu.
Pra-baka i deka stare.
Teku suze radosnice
i kroz šume i atare.
Deka uspravno hodi,
unuke za ruke vodi.
Kada sreću, Bog mu dade,
zaboravi svoje jade!
Sunce se na nebu smeši,
porodična blješti slika.
Sve se blista od ljubavi,
ali nema jednog lika!
On je pao u zaborav,
a dragulji srećno rastu.
Proleća su nagoveštaj,
u grudima, gaje lastu.
