Jelena Inđić, master grafičar i nastavnica likovnog
Pre godinu dana ispunila je svoj san da bude nastavnica likovnog, a put od snova do realnosti nije unapred planirala, već ga je tokom godina postepeno gradila. Nagrađivana umetnica, dobitnica prošlogodišnje nagrade mladom autoru Udruženja likovnih stvaralaca Šapca, čiji je član od 2014. godine, master grafičar Jelena Inđić, i kao mlad predavač u Osnovnoj školi „Nikolaj Velimirović“ pobrala je brojne nagrade. U školicu crtanja i slikanja akademskog slikara Dragiše Marsenića kao mala je otišla na preporuku nastavnice koja je prepoznala njen talenat. Nastavila je da se kali u Školi primenjenih umetnosti, a potom je usledila Akademija likovnih umetnosti u Banjaluci, gde stiče zvanje mastera 2017. godine. Profesor Marsenić je, kaže, uvek verovao u nju, u dete koje je u kući krišom seckalo i lepilo papiriće, odavalo utisak uplašenog i povučenog devojčurka, pa ipak stiglo dalje od mnogih koji su naizgled više obećavali. Bila je prva na listi primljenih studenata na prvu godinu Akademije.
-Čula sam da je Akademija u Banjaluci mlad fakultet koji se bori za svoje mesto i na kome predaju i profesori iz Beograda. Kako sam saznala od svojih kolega, jer sam osam generacija ispratila iz tog ateljea, profesori su izuzetno posvećeni studentima. Privuklo me da istražim šta nudi Banjaluka u odnosu na čarobni Beograd i nisam pogrešila. Ispostavilo se da je to jedan ozbiljan, posvećen rad, te da sam već na prvoj godini prošla žiriranje u Grafičkom kolektivu u Beogradu sa tri rada. Neočekivan uspeh, jer je to izložba za profesionalce na kojoj retko prolaze studenti, a ja sam već pet godina redovan učesnik- navodi Inđićeva.
Grafičar odlučuje da bude tek po dolasku na Akademiju, prolazeći kroz učionice i upoznajući se sa ateljeima. Sasvim čudno, uvek je želela da bude slikar…
-Kada sam ušla u prostorije Akademije, profesorica me sprovela kroz sve njihove ateljee. Grafiku nisam poznavala do tada, nikada nisam imala dodirnih tačaka sa tom tehnikom, taj proces rada mi je bio nepoznat. Samo sam ugledala atelje koji je blistavo čist, sa mermernim pločama, neke dve čudne prese u jednom uglu kojima tada nisam znala namenu, ali mi je bilo fascinantno kako su klupe „pod konac“ sve čiste. Onda ulazim u slikarski, meni standardan i osam godina poznat, samo štafelaji i prljavo svuda okolo. Radi istraživanja i upoznavanja nečeg novog, na prijemnom zaokružujem grafiku i bila sam prva na toj listi. Kada su počeli časovi, imala sam sreću da profesori kreću „od nule“ i ne očekuju nikakvo predznanje. Kasnije sam shvatila da je to veoma prljava tehnika, jer se koriste boje od kojih ruke ne možete da operete mesec dana, jako teške cinkove ploče, koje se obrađuju kiselinama, prese izuzetno teške za ženu da ih okreće. Kad se završi proces, to se sve izriba nitro ili uljanim razređivačem i sve ostane blistavo čisto- objašnjava uz osmeh, potvrđujući da ta saznanja nisu umanjila njenu opredeljenost za ovu nesvakidašnju umetnost.
Inspiracija su joj tokom studija bile stare, napuštene kuće, a po odlasku na master je išla dalje u istraživanja i ta kuća je postala samo simbol u daljini. Preovladale su ravnice, polja i planovi, koji se nižu jedan iza drugog, ali se gubi realna perspektiva.
-Sve što sam radila je inspiracija iz Krnula, sela gde imamo vikendicu. Kada odete daleko od svog rodnog kraja, obično radite ono što vam nedostaje. Ja sam u Banjaluci, 300 kilometara od Šapca, radila ono što sam nekada imala u izletištu gde sam volela da provodim vreme. Tako se završio taj proces. Idem i dalje u tom istraživanju prirode, a dokle će me to odvesti, videćemo, jer sam sada okupirana školom- kaže Jelena, koja već godinu dana radi u OŠ „Nikolaj Velimirović“, srećna što joj se san ostvario.
Iako je mentor mr Nenad Zeljić zadržao na fakultetu u Banjaluci, gde je bila njegov demonstrator od 2016. godine, u februaru prošle godine svojevoljno napušta taj posao i dolazi u šabačku osnovnu školu. Možda, priznaje, jednog dana shvati da je to bila greška, ali nije želela da se odrekne svog sna, već naprotiv, da ga se čvrsto drži. Neko bi rekao da je sa decom teže raditi nego sa zrelim ljudima, ali ona ne deli to mišljenje.
-Deca su izuzetno kreativna i ambiciozna, samo je pitanje da li to žele na svakom času da ispolje. Ako je dete nezainteresovano, izuzetno je teško animirati ga, jer su pubertetlije, moramo se truditi i napredovaće vremenom. Svaki čas je drugačiji, ali mi je drago da su stigle već i prve nagrade. Pod mojim mentorstvom osvojili su nagradu na Devetom međunarodnom dečijem festivalu „Markovdanski susreti dece i pesnika“ u maju prošle godine, učenica osmog razreda Aleksandra Mitrović dobila je specijalnu nagradu na 13. Međunarodnom festivalu dečijeg stvaralaštva, a njih petoro pohvalu. Pre nepunih mesec dana Nikola Stanković je doneo pohvalu za školu sa konkursa Festival dečije ilustracije „Kreativni genijalci“ u Kragujevcu- navodi Jelena.
Njene nagrade teško je sve nabrojati. Preko 50 međunarodnih žiriranih izložbi u Hrvatskoj, Poljskoj, Rumuniji, Rusiji, Bugarskoj, šest samostalnih. Izlagala je u Majdanpeku, Kraljevu, Futogu, dva puta u našem gradu, u Prijedoru. Poslednja u nizu nagrada, za izuzetan kvalitet radova, stigla je od Memorijalne galerije „Dušan Starčević“, a bila je i druga na likovnom salonu u Rumi, nagrađena na Akademiji umetnosti Univerziteta u Banjaluci (priznanje za najbolji rad realizovan u tehnici duboke štampe, za grafiku i još tri nagrade), prva na Trećoj međunarodnoj izložbi malog formata Udruženja nezavisnih umetnika Novog Sada, dobila nagradu „Galerije 96“ u Prijedoru za 2015. godinu. Članica je Udruženja likovnih stvaralaca Srbije od 2017. godine, svesna da položaj umetnika nije lak. Na njene izložbe preko granice putovali su radovi, ali ne i ona, jer put i smeštaj niko ne finansira, bez obzira na to što taj uspeh nije samo njen, već i zemlje koju predstavlja. Katalozi, diplome i nagrade znače, ali nisu dovoljne da se nešto bitno promeni u sferi umetnosti.
-Ima mnogo izložbi za grafiku, što je dobro, u Bosni ih nema. U Srbiji ima dosta prostora za izlaganje, pogotovo Beograd nudi veliku scenu i da se pogleda i da izlažete, ima kvalitetan žiri na priznatim izložbama, poput onih u Grafičkom kolektivu, ULUS-u, Kraljevu. Za grafiku ima izlagačkog prostora, ima na tim izložbama nagrada, podsticaja za umetnike, ali sve se uglavnom svodi na diplome i knjige. To nam nije velika pomoć, kad znamo da sami treba da obezbedimo materijal, prostorije, mada je lep gest- priznaje.
Planira da adaptira atelje u Krnulama kako bi nastavila dalje da stvara. U poslednje dve godine uradila je 42 grafike koje ubraja u ozbiljniji stvaralački opus.
-Kao pesnik što može da napiše pesmu na salveti u restoranu, tako i nama, kad je inspiracija tu, na pravom mestu, u pravo vreme, to se dešava izuzetno brzo, a možemo se mučiti danima, mesecima, pa nekad i godinama, u nekim kriznim periodima, a da se ništa kvalitetno ne stvori, dok u ovom drugom slučaju može da se desi za tili čas i isto tako brzo se prevede u grafičku ploču i da se odštampa. Dešavalo se i jedno i drugo. Ploče koje mi se ne sviđaju, kojima nisam bila zadovoljna, danas ne postoje, već su ošabovane (proces u grafici kojim se skidaju delovi, kao gumicom za brisanje). Izuzetno sam kritična prema sebi i ostavljam samo one otiske i ploče kojima sam potpuno zadovoljna, mada je takvih malo, ali takve čuvam za posebne ljude- iskrena je Inđićeva.
Ne voli da radi komercijalno, već iz duše da pokloni, izuzev ikona, koje, priznaje, imaju svoju cenu. Za Svetog Savu u OŠ „Nikolaj Velimirović“, sa 15 učenika koji su se isticali svojim radovima i marljivošću, priredila je izložbu ikona sa časova crtanja, slikanja i vajanja. Izuzetno kvalitetno, po kanonu, ispratili su sve postupke rada, radili su temperom i sa pozlatom. Jedna ikona poklonjena je episkopu šabačkom Lavrentiju, a autor je đak sedmog razreda. Istovremeno, Jelenine grafike će čekati punu adaptaciju ateljea i lepše vreme, zbog samog procesa rada. Slikari mogu slikati bilo gde, dok njen posao zahteva posebne uslove. To je otežavajuća okolnost za grafičare, ali i draž stvaranja, kada se u svom kutku i prostoru za rađanje kreativnih ideja osami, a iz te samoće iznedri se komadić stvarnosti ovekovečene veštim rukama talentovane, mlade umetnice.
Dragana Dimitrijević
