Milena Petrović, Badovinčanka i majka sedmoro dece
O životu Badovinčanke Milene Petrović, koja je zbog ljubavi iz grada došla u selo, rodila sedmoro dece, a sada ima devetoro unučadi i dvoje praunučadi, mogao bi se napisati roman. Sa samo tri godine ostala je bez majke, ali joj je brojna porodica pomogla da prebrodi prelomne treutke u odrastanju. Nemaština ju je navela da rano nauči da rad održava čoveka, te je jedno vreme radila kao knjigovezac (grafički radnik), a potom prošla i regionalnu partijsku školu. Udala se sa 19 godina, prvo dete dobila sa 20, a poslednje, najstarije, sa 40 godina. Sa suprugom, koji je penziju stekao kao ugostitelj, godinama je vodila kafanu „Brioni“ u Badovincima, bila domaćica, neumorno se bavila ručnim radom i sarađivala sa Ansamblom narodnih pesama i igara „Dukat“ (tada „Živan Arnautović“), za koji je isplela hiljade nošnji. Navezla je nošnje dovoljno da „pokrije“ celu Mačvu, a od toga je 30 posto poklonila. Za podršku, saradnju i negovanje tradicije dobila je niz zahvalnica od Mesne zajednice, a značajno je i priznanje Opštine Bogatić za veliki doprinos očuvanju i razvoju kulture u Badovincima, posebno negovanje mačvanskih običaja i narodne nošnje.
Skoro dve decenije kafana ispred kuće ne radi, ali je nasledila suprugovu penziju.
-Žene koje žive u selu svi gledaju sa nipodaštavanjem. Međutim, to su samo predrasude. I te kako ima divnih žena i majki na selu koje danonoćno rade da bi održale porodicu i decu, naučile pokolenja pravim vrednostima, kako bi ona kasnije obezbedila napredak za sebe i porodicu- ističe Petrovićeva i dodaje da je decu iškolovala zahvaljujući ručnom radu i ugostiteljstvu.
Četiri ćerke i tri sina, bili su odlični đaci, pametni, vredni i čestiti ljudi, ali nažalost, nisu uspeli da dođu do stalnog zaposlenja, već su radili koliko mogu u sklopu porodice. Budući da nije čest slučaj da ljudi imaju tako brojnu porodicu, ona objašnjava da je i sama potekla iz takve kuće. Bilo ih je petoro braće i sestara, a opet su, bez majke, preživeli teške, ratne godine, u slozi i međusobnom razumevanju.
-Veliki sam ljubitelj dece i za mene su deca, brak i dom svetinja, pa su tako i deca jednostavno dolazila iz ljubavi. Ona su za mene veliki oslonac i podrška u životu. Znajući da kao majka imam odgovornost prema njima, trudila sam se da im pružim sve što im treba i obezbedim pristojan život. Kada sam ja odrastala, bila su druga vremena, znalo se šta se može, a šta ne. Karolina i Katarina su išle u gimnaziju i nisu smele da obuku pantalone, jer sam ja od njih zahtevala ženstvenost, za mene je žena dama… Sad se šale sa mnom i pitaju me zašto ja nekad nosim pantalone, ali to su bila takva vremena. Zahtevala sam od svoje dece principijelnost u odevanju, nisu smeli otići u školu ako nemaju belu kragnu. Pre su se nosile uniforme, a moju decu svi pamte po belim čarapicama i belim kragnicama- seća se Petrovićeva i kaže da bi bilo dobro da se i sada uvedu uniforme u škole, jer su mnoga deca neprikladno odevena za nastavu.
Ubrađivanje- stari mačvanski običaj
Milena je u selu najviše radila ubrađivanje, a to je običaj koji zahteva mnogo posla. Ljudi su, kaže, odlagali svadbu ili da im reduje ili da ubradi drugi dan mladu.
-Drugi dan svadbe mlada oblači libadu koju treba da nasledili od svekrve. Na glavi ima svadbarski venčič i pravi joj se punđa, gde se stavlja marama, ubradač (belo platno koje ima čipku). Preko ubradača se veže marama i stavljaju se dukati ili stari novac, u zavisnosti od materijalnog statusa. To bude prelepo, sa lančićima koji dole trepere. Mlada oblači skute, najpre kecelju, a pozadi stavlja pregaču. Drugi dan dolaze komšije i njena rodbina. Svekar čeka mladu pred kućom, svekrva izvede snaju iz kuće, sa mladoženjom, svekar puca iz puške u vazduh i onda sa snajom svekar i svekrva idu da pozdrave redare i aščije koji su spremali hranu za narod, pa se pozdravlja sa ostalim gostima, koji ih daruju. Kad dođu njeni svatovi, tako ih dočekuje. Nakon toga mlada posluži kafu. To je lep običaj, koji je danas manje prisutan nego ranije- objašnjava.
Govoreći o životu u seoskoj sredini, naglašava da je ženama veoma teško, jer stalno postoji opasnost da se izoluju od spoljašnjeg sveta, što je pogubno i za psihu i za brak.
-Ako se žena posveti samo poljoprivredi, ako je ograničena na kućne poslove, nema mnogo prilike da izađe napolje i druži se sa ljudima. Mi smo nekada imali korzo u Badovincma, gde smo šetali nedeljom. Kad putuješ ili izađeš iz kuće makar na kratko, odmah si drugačiji, dobiješ energiju da možeš dalje da radiš. Svakom čoveku mnogo znači druženje, a žene na selu moraju da se izbore za svoje vreme, jer nemaju velike mogućnosti za njegovo ispunjenje kao žene u gradu. Najbitnije je kretati se u društvu i raditi- smatra Milena.
Suprug i ona su sve zajedno stekli i uspeli četiri kuće da naprave, a brigu o porodici preuzela je sa velikim zadovoljstvom i ništa joj nije bilo teško. Imala je, navodi, „noć u glavi“- radila je noću da bi sve stigla.
-Ne znam da li je to mana ili vrlina, ali ja sam kao lastavica- gde svije, gnezdo, tu stalno dolazi. Za mene je dom uvek bio svetinja. Prvu kuću koju smo sazidali, suprug Slavko je prodao. Selili smo se nakon toga u Štitar, Koviljaču i Prnjavor, dok ja nisam nakon tri godine presekla i odlučila da se vratimo u Badovince. Tu sam dovedena kao devojka od 19 godina i više volim Badovince nego Šabac, moje rodno mesto- podvlači.
Seća se da su se pre žene u selu organizovale i išle na izlete i druženja, a ona je bila inicijator. Sada su se sve nekako zatvorile u sebe, učaurile, a to nije samo zbog nedostatka novca, već više usled manjka dobre volje.
-Smatram da čovek treba da da sebi oduška i bavi se nečim što je lepo, bilo da je to ručni rad ili nešto drugo. Najgore je zatvoriti se u četiri zida, jer to dovodi do nervoze i svađe. Žene kad se udaju ne mogu sebi da nađu put, pa neretko kad muževi odu iz kuće, one ostaju same i ne znaju kako da organizuju svoje vreme. Ja im kažem da, ako sebi ne pomognu, niko im drugi neće pomoći. Zahvaljujući folkloru proputovala sam svet. Pre dve godine sam išla sa decom u Rumuniju. Meni je život ulepšao rad sa decom i bavljenje folklorom, od 14. godine u Šapcu, a nakon udaje u Badovincima. Sva moja deca su bila na sceni, praktično od kada su prohodali- ističe.
Voli da peva i igra, a nema kuće na selu gde nije redovala. U mnogo domova skuvala je na hiljade ručkova i neumorno nakon svih tih priprema igrala kola na veseljima i pevala. Kako objašnjava, okrepi se sa malo vode i meda, ili šećera, umesto kisele vode i sokova, koji zamaraju organizam.
-Karakter mi je takav da volim sve ljude, narod ovde, tu školu gde sam sa decom stasala. Od kada je prvo dete krenulo u školu, sarađivala sam sa njima. Bilo je i šivenja baletskih hajinica, stalno sam s njima radila, iako nisam prosvetni radnik- navodi.
Kad se osrvrne na prošlost, zahvalna je što je ostala normalna i na nogama. Uprkos bolesti, svojoj i bliskih ljudi, nije dozvoljavala sebi da potone u pesimizam. I sama je, nakon teške operacije, kad je stigla kući, odmah uzela materijal za šivenje u ruke i to je održalo. Tajna je, priznaje i u tome da čovek voli sve ljude. Ne znati za mržnju, već samo za ljubav prema drugima, oplemenjuje dušu i srce i daje čoveku snage da ide kroz život, uvek nalazeći načina da prebrodi teške trenutke.
Dragana Dimitrijević